Узоран студент Михајло Пупин

Пише: Војислав Гледић

Михајло Пупин је са одличним успjехом  положио пријемни испит на Колумбија универзитету у Њујорку 1879. године. Иако се припремао у веома тешким условима,   стекао је знање много веће и солидније  него што се то тражилo за  будуће академске грађане на том престижном америчком универзитету. Захваљујући изванредној предспреми, ослобођен је и плаћања школарине (која је била доста велика и за овог младог човјека представљала право богатство). Радне навике које је у међувремену стекао, као и његова задивљујућа упорност да се самостално пробија кроз живот  представљало је изванредно значајно и поуздано искуство  које  му  је потом много помогло  током  савлађивања   универзитетских  студија.

Пупин је постао узоран и изузетно приљежан студент који је непрекидно     успијевао   да постиже  најбоље школске резултате. Два пута је добио главну награду из латинског и математике, а новчани износ по 100 долара је омогућио да му олакша тегобан физички посао, којег је обављао током љетњих ферија,  како би зарадио средства за школовање. Касније је постао познат и као спретан и успјешан приватни наставник  који је подучавао слабије студенте. Чак се прославио и као изузетан инструктор појединих богатијих студената чији су родитељи помогли младом Пупину.  Као одличан студент био је изузетно цијењен међу појединим професорима, а међу студентима, својим друговима, уживао је углед веома способног и храброг академца који је успјешно бранио интересе својих колега  током читавог времена студирања.

Пупин у аутобиографији континуирано  описује читав ток, као и многе појединости за вријеме  школовања  на Колумбија универзитету. Током студија је морао самостално обезбиједити финансијска средства како би се у потпуности посветио учењу и савлађивању наставног градива. Касније је, као одличан и узорн студент, добио стипендију која  му је много олакшала живот и рад на  универзитету.  Брзо је запазио да се на америчким колеџима много не цијени лични, индивидуални  рад ни успјех. Само постигнућа  која су имала вриједност и за колектив били су на цијени, а њих је, такође, поред оних личне природе на пољу учења, Пупин имао и тиме стекао симпатије и уважавање већ на самом почетку студентских дана.  Вриједно је овдје изнијети неколико занимљивих појединости управо о Пупиновим подвизима којима је стекао углед  и признања код својих колега.

На самом почетку студија,  наиме,  у дворишту Универзитета видио је велику гужву студената. Двије групе су се међусобно отимале око једног штапа. Било је то традиционално такмичење  између студената прве и друге године. Студенти прве године (бруцоши) су држали штап, а студенти друге године је требало да им га преотму. Била је  то напорна борба, али без жеље да се противницима нанесе било каква повреда. Пупин је све то посматрао са стране, али га је вратар са Универзитета упитао зашто се и он не укључи ако је студент прве или друге године. Михајло је то спремно и полетно  прихватио и одмах, скинувши капут и кошуљу, ушао у највећу гужву настојећи да се што ближе примакне штапу.

Када је уз велики напор успио да се примакне  близу центра, гдје је гужва била и највећа, један студент друге године,  снажан и мишићав, одгурнуо га је уз повике да се касно укључио тако  да је неправилно прешао судијску линију. То је и од стране „компетентних“ арбитара прихваћено, али је настављено рвање Михајла са тим студентом, који се звао Франк Хенри. Како студенти друге године нису могли да преотму штап од бруцоша, али су се за  њега жилаво отимали, побједник такмичења је остао неодређен, а меч проглашен неријешеним. Пупин и његов ривал су потом престали да се рвају јер је даља борба изгубила првобитни смисао. Хенри му је пружио руку и дао савјет који је памтио читавог живота:

„Бићеш добар играч и момак кад научиш да играш игру!“  Пупин је схватио да је смисао америчког начина живота управо знати правилно и поштено играти игру па је настојао да се прилагоди таквом поимању живота и рада. ,,Каква фантастична фраза! Размишљао сам много о њој и што сам више мислио, све више сам био увјерен да је право лице ове земље са свим њеним традицијама сажето у ове двије ријечи. Ниједан странац не може  да разумије ову земљу ако не зна право значење ове фразе коју сам први пут чуо од младића са Колумбија колеџа.“

Када је почео да студира на колеџу, у џепу је имао 311 долара. Морао је штедљиво да води рачуна о сваком долару. За вријеме школске године није могао да зарађује новац јер је настојао да редовно прати предавања, да стално учи и буде у току свих текућих послова и обавеза на Универзитету. На крају прве године добио је двије награде од по сто долара из грчког и математике. Те награде је, иначе, освојио у веома јакој конкуренцији. Ипак, тај новац му није био довољан да може безбрижно наставити студије на другој години. Зато је љето провео као косач сијена на пољима Хонкесака. Ниједан атлета на Колумбија универзитету није могао боље стећи мишиће и кондицију него што је то пошло за руком Михајлу. Бевећи се физичким послом, преко љета  успио је да као косач   заради драгоцјених  75 долара.

,,На крају прве године студија – пише Пупин – добио сам двије награде од по сто долара: једну из грчког а другу из математике.  Њих сам освојио  у јакој конкуренцији и предстваљале су лијеп успјех. Међутим, оне су изазвале мало пажње међу мојим колегама. Резултати испита су сматрани личном ствари сваког студента, а не и стварима које се тичу и осталих у истој класи. Новац који сам добио као награду био је практино сав новац на који сам могао рачунати за сљедећу годину студија. Овај новац, међутим, према мом рачуну, није био довољан за читаву годину студија и ја сам тражо посао за вријеме љетњих мјесеци. Нисам желио посао у граду. Више сам волио мој дрвосјечки посао из претходног љета и послије консулатације са пријатељем Кристофором, продавцем дрва за потпалу из Радерфорд парка, одлучио сам да прихватим његову понуду да радим као косач  сијена у току  љета на пољима Хасенсака. Ниједан атлета са Колумбије није имао боље могућности да развије своје  леђне и ручне мишиће него што сам их  имао ја тога љета. Добро сам искористио ову прилику и зарадио сам чистих седамдесет пет долара.“

Традиционална игра отимања штапа увијек је одржавана на самом почетку студија. Сада су студенти друге године (којима је и Михајло припадао) настојали од бруцоша да отму штап. Мишићави Пупин   успио је да отме штап од свих млађих колега, али се ускоро на њега  „наслагала“ велика група младића који су се борили да му преотму то ,, знамење“. Он штап никако није испуштао из руку,  док је на њега  легло неколико студената  и пријетила  је опасност да га загуше. Срећом, судије су прекинуле борбу и прогласили је неријешеном. Нису жељели да је заподјену изнова па су стога предложили да се побједник ријеши рвањем двају младића, по једног из сваке године студија. Прва година је истурила једног снажног и борби вичног мишићавог момка, али се из друге године нико није усудио да се супротстави атлетски грађеном изазивачу.

Коначно, Пупин се сам јавио, а судије су га опипале и утврдиле да је довољно мишићав да се може супротставити изазивачу. На опште изненађење, Пупин је веома лако, брзо и ефикасно бацио атлетски грађеног студента на земљу. То је заредом урадио чак три пута. Побједа је била величанствена, а његови другови су га на рукама понијели до једног оближњег Фрицовог салона, гдје су громогласно и раздрагано прослављали побједу свога представника, а тиме и друге године студија на колеџу, и уз непрекидно дизање чаша узвикивали у славу  Михајла Пупина!  ,,Моја побједа је била брза и потпуна, а моји другови су ме затим носили у тријумфу у Фрицов салон у близини колеџа, гдје су дизали чаше у част  ,Михајла Пупина'“.

У току друге године студија осморица Михајлових другова су основали  посебну групу  коју су назвали „Октагон“, а затим су позвали и свога колегу Србина  да два пута недјељно држи часове из грчког и математике. Учио је, истовремено, неколико својих колега знању, а они су њега, за узврат, подучавали у боксовању. Тако је и ову спортску дисциплину добро савладао. Приликом рада у оквиру „Октагона“ показао се веома успјешним и убрзо су га прогласили не само шампионом у грчком и математици него и као врсног спортисту – рвача и боксера. Комбинација је била мало необична па су се о Михајлу почеле испредати необичне  и невјероватне приче. Он се, међутим, није дао тиме заварати нити су га постигнути успјеси успавали. Напротив, са још већим еланом и трудом је наставио своје студије.

Посебно треба издвојити Пупинов рад на подучавању слабијих ученика у оквиру „Октагона“. То се у студентском жаргону називало оспособљавање „шепавих патака“. Михајла су чак прозвали доктором за такве студенте. То му је, наравно, још више подигло углед међу свим студентима на Универзитету, а посебно међу његовим најближим колегама. Око Пупина се ускоро окупило повеће „јато шепавих патака“, чије подучавање је био уносан, али и захтјеван посао. Награда за подучавање је била много већа од обичног надничарског рада, па му је то омогућило да се може више бавити и ваншколским активностима, посебно тенисом, јахањем, пливањем и роњењем.

Глас о Пупиновом одличном подучавању и најслабијих ученика брзо је дошао и до најутицајнијих кругова не само на Универзитету него и у граду. Лично му се обратио један од покровитеља Колумбија универзитета – Луис Морис Радерфорд, отмен и углађен џентлмен, да му помогне око подучавања млађег сина. Радерфорд је, наиме, имао два сина између којих је била разлика од свега једне године. Старији Луис  је био веома добар студент и редовно завршавао студије, али је млађи Винтроп имао чак седам слабих оцјена, па му је пријетила опасност да буде удаљен са Универзитета. Стога се Луис Морис Ратерфорд обратио Пупину да му помогне како би његовог сина оспособио за потребне студије.

Ратерфорд је намјеравао да предстојеће љето (1882. године)  проведе у Европи а Михајлу и своме сину Винтропу ставио на располагање један лијепи љетњиковац који се налазио на  његовом великом имању у  Радерфор-Стајвезатн шумама, у  држави  Њу Џерси. Пупин се озбиљно прихватио посла. Наметнуо је свом младом ученику строги режим живота и рада. Младић иначе ненавикнут на тако строг, дисциплинован и напоран рад само једно краће вријеме се повиновао захтјевима свога инструктора. Послуга се, иначе, чудила како један млади и спортски настројени богаташ, који је уживао и у јахању (а ту је имао читаву ергелу расних коња) може да трпи наређења која му је издавао Пупин. Напокон се побунио и отказао даљи рад по режиму који је Пупин био установио. Коначно су се договорили да изађу на „двобој“ па ко побиједи има да даје заповјести. Побијеђени ће морати безусловно да их извршава.

Послије Пупиновог надмоћног физичког наступа, млади Радерфорд је послушно прихватао све што се од њега тражило. Џентлменски се придржавао споразума. Пријемчиво је учио, пажљиво слушао и пратио инструктора, а резултати су се коначно показали почетком јесени. Положио је већину условних испита, уписао годину, и стекао искуство и навику за рад и дисциплину. Коначно је дипломирао на Универзитету 1884. године. Стари Ратерфорд је то знао да цијени и према Михајлу се као отац односио и био му ментор. Много му је помогао око добијања стипендије и омогућио да стекне одговарајуће материјалне и друге услове и погодности  како би касније могао наставити и постдипломске студије у области коју сам жели да одабере.

На трећој години Пупин је изабран за предсједника студентске организације иако му је противкандидат био студент из чувене америчке породице. Али се тај момак није истицао неким посебним квалитетима на школском или спортском подручју. Пупина су тада много интересовале природне науке иако је, током студија, показивао и велико занимање  и знање из друштвених наука. „Добио сам неколико награда из природне науке и никада се нисам удаљио од идеје да ћу се у будућности посветити овој науци“, подвлачи Пупин.

Професор физике на Колумбија универзитету запазио је и веома цијенио Пупиново знање, а посебно његову способност да темељно улази у суштину проблема. Иначе, професор Руд није имао обичај да изводи експерименталну наставу, а таква пракса се, уосталом, није у то вријеме ни упражњавала  на америчким универзитетима. Када је једном приликом, и то за вријеме Пупинових студија на IV години, Руд извео Фарадејев експеримент електромагнетне индукције, изоставио је уобичајено објашњење. Тражио је од студената да сами ријеше тај проблем. О томе је, наравно, требало темељито и самостално размишљати.

Суштина експеримента се, по Пупиновом објашњењу у његовој аутобиографији, састојала у сљедећем. Професор је у једној руци држао оквир од бакарне жице који је био повезан са галванометром што се налазио на зиду учионице. Приликом помјерања оквира од бакарне жице покрај малог магнета који је професор држао у другој руци, или приликом обрнутог кретања, долазило је до скретања галванометарске игле. Она се помјерала у једном правцу приликом померања магнета или оквира у једном смјеру, а у другом када би се магнет удаљавао од бакарног оквира. Пупина је тај проблем заинтересовао па се прихватио теоријског изучавања Фарадејевог рада на пољу магнетне индукције. Већ на идућем часу био је у стању да професору Руду пружи задовољавајући одговор.

Његов ментор Радерфорд, затим предсједник Колумбија универзитета Барнард,  као  и професор Руд  сматрали су да је потребно Пупина дошколовати и задржати као даровитог студента и будућег професора на њиховом универзитету. Интересантно је напоменути да му је професор Руд, иако физичар, предложио годишњу стипендију од 500 долара, при чему се слободно може опредијелити како за природне тако и за друштвене науке, и то за наредне три школске године. Пупин , иначе, може постдипломске студије наставити на неком универзитету у Америци или Европи. То му је омогућено захваљујући одличном успјеху током четворогодишњег студирања и због  показаног одличног  знања на дипломском испиту. Опредијелио се за природне науке, и то физику, а даље студије ће наставити у Европи. ,,Нисам прихатио стипендију за наставак студија природних наука нити сам остао још три године на Колумбији. Радије сам се одлучио да проучавам Фарадеја и Максвела у Уједињеном Краљевству, гдје су  се ова два велика физичара родила и гдје су дошли до својих великих открића.“

Посебно су га  интересовала експериментална истраживања  знаменитог Мајкла Фарадејева (1791 – 1867), као  и  физичка  суштина електромагнетне индукције коју је математички детаљно разрадио славни Фарадејев настављач Џејмс Клерк Максвел (1831 – 1879)  у свом класичном дјелу  ,,О динамичкој теорији електромагнетног поља“.  Ту је дао своју чувену теорију електромагнетних таласа (којима припада и видљива свјетлост). Пупин је изабрао Кембриџ, познати стари универзитетски центар у Енглеској, као једно од најпознатијих средишта научне мисли. У том граду су,  иначе,  Њутн и Максвел стварали своја епохална  дјела па је то у младом Пупину изазивало велико поштовање и жељу да у Кембриџу упозна последња достигнућа електромагнетике и динамике на теоријском плану.

Дан прије него што је добио факултетску диплому (1883), Пупин је постао и држављанин САД. Формалност пријема у држављанство једне моћне и велике државе, у којој је живио већ пуних 9 година, била је сведена на уобичајену процедуру којој, изузев једног службеника, нико и није присуствовао. Али, када је сјутрадан добијао диплому на Колумбија универзитету, била је изузетно свечана атмосфера и она је обављена у присуству великог броја угледних професора, студената, њихових родитеља и других званица. Предсједник Барнард је посебно говорио о значају и достигнућима младог Пупина и изузетно похвалио његов рад и будућу каријеру. Пупин је био пресрећан млади човјек када је добио диплому „ Bachelor of Arts “ (бачелор је био академски степен испред звања магистра или доктора у науци, умјетности или некој другој области). Тако је Пупин завршио редовне студије на Колумбија универзитету и почео припреме за одлазак у Европу како би се даље  свестраније усавршио у научној области коју је одабрао.

Прочитајте ЈОШ:

Кустурица: Не бих дао ни педаљ Косова, то је највећа пљачка у 20. вијеку

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: