ИН4С

ИН4С портал

Уобразиља

1 min read
Но, процеси су неумитни и немају сентимента. То је једина срећа. Процес је кренуо! Процес који је јачи и од наше болесне представе свијета у којој се од тек једног учесника у игри очекује да прогласи њен почетак, крај и побједника

Богић И. Булатовић

Пише: Булатовић И. Богић

Пошто сам већ остао, да нешто и рекнем!

С обзиром какав однос неко има према друштвеној заједници и према друштвеној збиљи, између осталог, можемо закључивати о његовој социјалној интелигенцији. (Социјално преинтелигентни су ми антипатични! Социоадаптабилни!) Бити неприлагођен, штрчати, не мирити се са затеченим стандардима, са духом епохе, духом средине, најчешће је по јединку болно и завршава се њеним тренутним поразом. Бити неприлагођен у име узвишености, у име свијетлих циљева и идеала, изњедриће трагичног јунака или „трагичну луду“. Трагичност иште узвишеност.

Порицати стварност у име безобразлука, у име себичности, инсистирати на личним, кварним узусима и стандардима, лично неваспитање и неморал наметати већини, е то већ не води трагичној кончини антијунака и његово будуће страдање код читалаца и гледалаца неће изазивати емпатичну бол и сузе. У најбољем случају може проузрочити презир. У души савременика катарзично осјећање остаће успавано, осим ако израз гађења пред непријатним мирисима није и то.

Сјетићемо се, није било давно, тек који дан више од мјесец дана, у изборној ноћи, сви портали и медији су објавили виралну вијест да је М.Ђ. признао изборни пораз. Виралност ове вијести, колико год да говори о антијунаку нашега доба, говори и о нама, о заједници која ову вијест чини виралном. Епидемиолошки инспиративном. Дабоме, прво говори да смо изненађени тако експресним диктатoрчићевим признањем. Нисмо очекивали (од Западне дипломатије издејствовано) експресно признавање пораза. Са друге стране, говори о томе колико друштвена заједница још увијек држи до мишљења овог антијунака, па и када је у питању његов изборни пораз. Да би га поразили, његова уобразиља то мора да парафира. Ма нека! Па ваљда постоји нека утакмица, нека правила и неки судија који ће да означи почетак и крај и да подигне руку некаквом побједнику. Да верификује некакав резултат. Не, изгледа да је свима, и нама у изборном процесу, и њима – свјетским медијима и политичарима, у изборном праћењу, најбитнија била реакција М.Ђ. Не занчи ли то да смо пристали на наметнуту нам перцепцију да су он и његова уобразиља већи и знатнији од саме демократске игре, да је значајнији од самих избора, да је њихов креатор и да му баста и да промијени резултат утакмице, рецимо: Реал – Барселона! Да је некакав маг и мађионичар, илузиониста који нас уводи у вазда нове слике свијета. Изгледа да јесмо. Глас Изборне комисије готово да се није чуо, а глас М.Ђ. смо испратили слављем на улицама. Изгледа да се воља диктаторчића ослушкује и када губи. Тај евидентни страх од његовог потенцијалнога непризнавања изборних факата, страх који нас тјера да не вјерујемо својим очима и ушима, постао је антијунакова сламка спаса. Зато треба пред наводно скривеним камерама окупити кербере, како би се поручило да још увијек држе ситуацију под контролом и да је креирају крвавим канџама.

Ништа није готово. Онај који иначе не говори истину, поготово то неће учинити када је притиснут помишљу да би могао постати плијен органа гоњења. Те ноћи, он признаје, али обмањује. Он се мири, али није искрен. Он се смјешка, а плакао би. Он је џентлмен, али окрутни осветник. Не заборавимо, он цјеловом издаје : „Голи Јуда!“, што рекао Ранко Милошев. Да је тако, приказује нам се, а за бојати се, тек ће нам се касти. Он наводно признаје резултате избора, али не прихвата стварност. Он је изгубио, али је и даље најјачи, они су у мањини, али су и даље најбројнији…. Он би реалност да уподоби себи.

Но, процеси су неумитни и немају сентимента. То је једина срећа. Процес је кренуо! Процес који је јачи и од наше болесне представе свијета у којој се од тек једног учесника у игри очекује да прогласи њен почетак, крај и побједника. Процес ће одувати и таквог протагонисту чија је драмска функција била само да успорава историјску радњу и скреће је са главнога тока.

„Господо –опет ће Дон Кихот – хајдемо полако, јер из лањских гнијезда не излијећу љетос птице“!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

4 thoughts on “Уобразиља

  1. Изванредан текст , посебно ми се свиђа дио о социјалној интелигенцији . Ја бих то да мало упростим . Мило Радованов је задњих 25 година увео непоменички систем вредности . Црногорско друштво се распада по свим шавовима : просвета и образовање , култура и умјетност , правосуђе , полиција , ………………данас у црногорском друштву сви морални , храбри , поштени , добри , толерантни , културни , племенити , господствени и образовани живе на
    друштвеним маргинама . Образац за успех је она „староподгоричка“ ретроградна : једно кажем , друго мислим , треће радим а четврто са м у почетку хтео .

    11

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *