(ИНТЕРВЈУ) Протојереј Зоран Стојанов: Молитвено смо и даље уз народ у Црној Гори

Портал ИН4С доноси интервју са протојерејем Зораном Стојановим, старешином Саборног храма у Босилеграду и парохом босилеградским.

Православна Црква и савремени изазови су тема која може бити врло широка. Ипак, да почнемо са темом борбе за веру и очување светиња у Црној Гори.  Оче, како оцењујете дешавања у Црној Гори, литије су постале својеврсни феномен, чак и у форми ауто – литија. Ваш став о покушају отимања светиња у Црној Гори? Ви сте парох у крајњој југоисточној тачки Србије, Босилеграду, али сте помно пратили целу ситуацију.

Протојереј Стојанов: Одговорити на ово питање је немогуће без познавања одређених политичких дешавања на овим просторима и имања нека основна знања из области филозофије, психологије, па и области безбедности. Дубоко верујем да су догађаји у братској Црној Гори, а који се везују за Закон о слободи вероисповести, који је донет од стране криминализоване и од Бога и народа отуђене владајуће политичке елите Црне Горе, били изненађење и за многе Епископе наше Свете Цркве. Сам Закон о слободи вероисповести је био повод, а узрок је дугогодишњи подређени положај православног народа, свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске и других Епархија који имају своје деловање на територији Црне Горе. Оног трена када се отворено кренуло у брисање верског, самим тим и националног идентитета српског и црногорског народа на простору Црне Горе, дошло је до чувених Литија и протеста који су и допринели да резултати последњих избора у овој братској држави буду онакви какви јесу. Злобници увек говоре да је у питању материјална страна, што није тачно, ако се изузме црквено-културно наслеђе и благо које је саставни део духовности и верског и националног идентитета оних који су учествовали у Литијама.

Српски народ је расут и намерно исцепкан по бившим републикама СФРЈ, претрпео је и трпи многа страдања и патње, тако да могу да се догоде неке нове Литије на Косову и Метохији, Северној Македонији, у Босни и Херцеговини. Дубоко верујем да без Божје помоћи ништа не успева, па тако и ове Литије су успеле уз Божију помоћ. Све је од Господа, кажем све и ту мислим и на власт, а власт која дуго траје у континуитету, као што је било случај у Црној Гори, квари се и прелази у диктаторску власт, па оној народној „сила Бога не моли, али Бог силу не воли“. Наша Света Црква никада није била узрочник, покретач нестабилности, а камоли насиља, увек је ширила љубав и толеранцију, у Црној Гори како сам и рекао на почетку, оног тренутка када се покушало да се народу одузме његов верски идентитет, да му се одузму Свете Тајне, Славе и Крст Часни, тог тренутка су се догодиле Литије, али ове Литије немају ништа заједничко са јогурт револуцијом и отпорашким покретима и превратима у југоисточној Европи у другој половини 20-тог века и на почетку 21 века. Молитвено смо и даље уз народ у Црној Гори, ма где били.

Шта мислите како се Православна Црква уопште сналази у данашњим временима?

 Протојереј Стојанов: Чињеница је да живимо у једном свету који се у многоме разликује од оног света  од пре 50 година, а да не говоримо о оном од пре 1000 година и пре Христа. Црква данас мора да буде спремна да даје врло конкретне одговоре на врло конкретна и сложена питања, пошто они који постављају питања нису они људи од пре 50 година, ма нису исти од пре 10 година, образованији су, имају приступ информацијама из различитих извора и различитог квалитета. Не можете само да кажете — па то је Благослов Владике или имамо утемељење у Светом писму и да неко априори прихвати ваш одговор као нешто што ће задовољити његово интересовање или потребу. Наша Света Црква је изашла тек деведесетих година из једног врло тешког, комунистичког, времена једноумља, урушених система вредности, прогањања, застрашивања и терора, где је била  пре свега посвећена да се очува и спаси што се спасити може, тако исцрпљена сигурно је у неку руку била у заостатку, ако ништа друго у временском. Међутим управо у најтежим годинама Црква је дала светске бисере православља Светог Николаја Велимировића Жичког, Светог Јустина Ћелијског и Врањског и друге, е сада да ли је са тих извора био довољан број, а и квалитет, оних који би требало да промовишу реч Божију, то је већ дискутабилно. Сигурно да Црква чини напоре да прати потребе данашњег времена, мислим да још доста труда треба да уложимо да би могли да кажемо употпуности смо у корак са савременим дешавањима и потребама човека који је у вери или жели да се врати верском и црквеном животу .

Која су питања данас најинтересантнија на која Црква треба да даје одговор?

Протојереј Стојанов: Поделио бих проблематику у неке три групе:

А) питања везана за биоетику, пре свега мислим на питање абортуса, донације органа, вештачке оплодње, сурогата мајке, еутаназије, питање еугенике, клонирања, контрацепције, проблеми самоубиства, проблеми болести и њихове модификације, генерално употреба и злоупотреба медицинских и ментално-здравствених третмана. Ово су врло битна питања и за квалитет али и за дужину живота у крајњем случају за функционисање међусобних односа не само на линији човек-човек, него међусобни однос у целој творевини Божјој.

Б) Проблеми породице,ако хоћете проблеми традиционалне породице. Шта то данас значи планирати породицу? Како можемо, ако можемо, да планирамо породицу? Улога чланова породице и њихова комуникација, васпитање деце. Улога Цркве у васпитању деце, улога верске наставе у чувању основних људских врлина и чувању породице. Знате како, није само крстимо дете, направимо лумперајку, свештеник узео таксу, кум се напио и кажемо све је у реду, и онда ту децу пустимо да прођу кроз сву суровост овога света, неусмеравајући их ка Цркви и десет Божјих заповести, ка човечности. Напротив врло често их подстичемо у супротном правцу, сами их гурају родитељи, директори, професори, политичари, медији, тренери, сви… и онда негде око двадесете, двадесет и пете године када  крену да се јављају проблеми, онда се сетимо поново и Бога и Цркве и Свештеника…

Трчимо тада код свештеника са речима „ево пола свога имања даћу…“, у реду неко ће речи, па покајање, али зашто да идемо тежим путем и које су последице промашаја, које су често сурове и болне. Црква мора да се посвети породици као основној заједници, свештеник не сме да буде занатлија као водоинсталатер, дође промени гумицу на чесми, цена је толико и довиђења, не може свештеник да дође отпева тропар, пререже колач, узме новац и завршена ствар, можемо да једемо и пијемо! Свештеник мора да буде мисионар, члан сваке породице 365 дана у години 24 сата дневно. Са уласком свештеника у сваки дом улази Реч Божја, јер свештеников задатак је да победи зло, да врати Богу онај удео, онај свет који је Бог створио и поверио човеку, а он издао својим падом. Свака одслужена Литургија за свештеника мора да буде прилика да исцели оно што је болесно и твар врати и води тамо где треба да иде и дође — у Царство Божије. У овом делу посебно бих издвојио и проблематику савремених електронских система и њихову примену, до које границе и у којој мери су корисни, а када постају опасност за сву творевину, а посебно за породицу и човека.

Ц) Питање болести зависности, која попримају изузетну распрострањеност. Могли бисмо да говоримо о пандемији. Зашто мислим да овде Црква треба посебно да делује? Болести зависности уништавају најчешће младе особе у пуном репродуктивном и стваралачком добу, из године у годину граница почетка зависности се спушта све ниже,  синтетичке дроге су све различитије и опасније. Мотиви узимања и злоупотребе психоактивних супстанци, су кључ да се стане овој пошасти која убија човека, породицу, друштво, човечанство. Зашто није атрактивно да певате у црквеном хору, није ин, а супер је да сте у неком бирцузу, подруму, сами у стану са шприцом у вени или са боцом ракије или у одвратном дуванском диму или под утицајем било које дроге? Да ли смо успели да засадимо добар корен у вери, да ли смо објаснили Символ вере, Десет Божијих заповести, свете тајне? Да ли смо успели или нисмо, па ђаво нам узима најбоље што имамо, децу, управо кроз болест зависности!? Ово питање је директно повезано са претходним, али желим да  нагласим да Црква мора кроз своју мисију да делује превентивно, али и да лечи! Свештеник, поновићу, не сме да буде занатлија, него мисионар, психолог, психијатар, пријатељ, друг, брат, отац; да се заплаче искрено, да се радује искрено,да загрли искрено и братски, да утеши, да посаветује, да припрети кад треба!

Очекивао сам да ће се о овим питањима позабавити и Сабор Православних Црква на Криту 2016 године, иако на њему нису учествовале четири помесне цркве или боље казано половина православног света, нажалост бар ја о овим питањима, нигде нисам ни наслутио да су се учесници Критског Сабора бавили горе изнетим проблемима. Мишљења сам да у блиском временском периоду треба да се одржи бар неко свеопште саветовање православног света, како би горе наведени проблеми били разматрани и по истим био заузет јединствен став.

Српска Православна Црква је уочила потребе човека у данашњем савременом свету, кроз своју мисију, мислим и преко своје штампе,својих образовних установа, преко својих свакодневних активности од Богослужења до учешћа на различитим округлим столовима и саветовањима, па све до верске наставе, чини напоре да одговори потребама верника у овом такозваном новом времену, што је посебно изражено у последњих десетак година, али без свеопште подршке наилази на различите тешкоће. Када кажем свеопште подршке, мислим на сваког верника,сваког ко је крштен и ко је крстио, мислим на подршку рецимо школског система, подршку државе, подршку локалне самоуправе.

Разговор водио: Горан Игић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: