Пупин између пашњака и Панчева

Пише: Војислав Гледић

Одличан  успјех који је Михајло Пупин постигао у основној школи у родном Идвору, а посебно његов изванредан наступ на завршној школској свечаности, били су основа за одлуку његових родитеља да га пошаљу на даље школовање. На такву одлуку је  у доброј мјери утицало и веома повољно мишљење Михајловог учитеља и мјесног пароха који су запазили интелигенцију и способности малог Идворца. Осим тога, посебно је његова мајка Олимпијада жељела да јој син стекне што веће образовање па није жалила труда да свога мужа подстакне на сношење озбиљних материјалних издатака око школовања њиховог дјетета. Тада је нижа гимназија у Панчеву, у којој је Пупин наставио школовање,  била на гласу не само као озбиљна и угледна просвјетна установа, у којој се стицало солидно образовање, него и као жариште националних напредних идеја младих  Срба. Михајло је од првог разреда показивао велику марљивост и натпросјечно знање и интелигенцију. Посебно се заинтересовао за физику коју је предавао Словенац Кос.

Као ученик Михајло је своме наставнику физике често постављао чудна питања на која овај скромни и пјеснички настројени Словенац није знао да пружи најбоље одговоре. Ипак, код свога ученика је подстицао знатижељу. Посебно је Михајло био зачуђен када је сазнао да громови и муње настају природним путем, пражњењем електрицитета између облака или облака и земље. То је открио знаменити амерички научник и државник  Бенџамин Франклин (1706 -1790). Он је помоћу змаја и кључа успио да докаже како се електрично пражњење може обавити и вјештачким путем. Тако је открио громобран као заштитно средство за чување високих објеката од разорног дјеловања громова. Своје сазнање о томе како настају гром и муња Михајло је, на једном скупу својих старијих сељана (међу којима се налазио и његов отац), изнио и тако разувјерио устаљено мишљење да те појаве настају волшебним дјеловањем светог Илије.

Михајлово објашњење настанка грома и муње природним путем озбиљно је наљутило његовог оца и дјечак се спасао гњева свога родитеља тако што му је измакао. Увече је очева љутња спласнула, али је ипак о читавом случају испричао својој жени. Михајлова мајка, као разложна и мудра жена, рекла је да никада није из Библије сазнала да муња настаје тандркањем кола светог Илије када се вози по небу. Сматрала је да тај Американац Франклин можда има право када тврди да разне појаве настају природним путем и да немају божанско порекло. Када су била у питању религиозна и црквена питања, Михајлов отац је увек поштовао мишљење своје супруге.

Михајла је у гимназији посебно интересовало питање суштине свјетлости и како она настаје. На то тешко питање његов професор Кос је одговорио да постоји стара Аристотелова (384-322. г. прије н.е.) теорија према којој свјетлост настаје као акт субјективног изливања из човјечјих очију која се потом „разлива“ по спољашњем свијету. Малог ученика такав одговор никако није могао да задовољи. Добро је био упознат са низом народних пјесама, пословица и изрека у којима се о свјетлости говорило на сасвим другачији начин. Усто, и славни Његош је у својим стиховима много проницљивије улазио у питање суштине и значаја свјетлости. У тадашњим уџбеницима и наставној пракси физике још увијек су биле актуелне старе теорије настале још у XVII вијеку – Њутново  корпускуларно и Хајгенсово  таласно учење.

Експериментална проучавања извршена почетком XIX вијека, која су извршили  Жан Огистен Френел (1788 – 1827)  и Томас Јанг (1773 – 1829), показивала су да свјетлост има таласну природу, али је њена суштинска особеност остала још увијек тајна. Тек су радови славног енглеског математичара и физичара Џемса Кларка Максвела (1831 – 1879),  управо у то вријеме (1863), показала да свјетлост настаје усљед одређених физичких процеса електромагнетне природе. Максвелу су као основа послужили многобројни круцијални  огледи славног енглеског самоуког физичара Мајкла Фарадеја (1791 – 1867)  којима је проникао у низ значајних својстава магнетизма и електрицитета, а открићем електромагнетне индукције установио је дубоку везу између тих природних појава и процеса. Стога не треба чудити незнање професора Коса о томе шта је свјетлост и како она настаје. Пупин истиче да у то вријеме ниједан просјечан физичар није могао одговорити на то деликатно питање. Младог гимназијалца је питање свјетлости необично много интересовао тако да је настојао да нађе одговор на различитим странама о чему занимљиво пише у аутобиографији.

,,Према народном  схватању, свјетлосни зрак је нешто само за себе као оно што производи звучна струна под гудалом гуслара. Али ни пјесник, ни мудраци из Идвора, нити Словенац Кос нису никад поменули да је светлосни зрак треперење. А ако зрак свјетлости не трепери као завибрирано тијело, како могу Сунце, Мјесец и звијезде да изражавају славу Бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује гдје год има језика и говора? На то питање Кос није хтио да одговара. Нимало чудно! Ни данас нико не може да дâ  сасвим задовољавајући одговор на питања која су у вези са зрачењем свјетлости. Кос се  није дао збунити, а нимало није узимао у обзир важна мишљења ауторитета које сам набрајао, било да се радило о српском пјеснику Његошу, мудрим изрекама из Идвора или Давидовим псалмима. Али упркос свему, њега су занимала моја дјечја питања па ме је увијек подстицао да му долазим са тим  загонетним питањима.“

Пупин је од ране младости био упућен на обављање сеоских послова. Посебно је био запослен око чувања својих говеда. Као пастир је имао повелико друштво, а крда од педесетак волова би обично чували у групама по дванаестак дјечака. Требало је пазити на стоку како се не би изгубила у околним кукурузиштима, а постојала је и велика опасност од крађе. Наиме, источно од њиховог села било је једно румунско насеље  у коме су тамошњи становници често крали стоку својих сусједа. Стога је требало добро мотрити на крда волова како не би постали плијен лопова из сусједног села. Посао чувања говеда Михајло је почео да обавља још као ученик основне школе, али га је наставио и касније када је постао ђак реалне гимназије у Панчеву. Он би за вријеме љетњих ферија, које су трајале око шест недјеља, долазио у родни Идвор и ту постајао пастир заједно са својим многобројним друговима.

Дјеца власника већих крда волова би се удруживала у групе од по туце чланова, а свака од њих је чувала крдо од педесетак волова. Преко дана волови би се обично одмарали јер нису могли да пасу за вријеме топлих љетњих дана. Тек би увече почињала њихова испаша. Али су ноћи биле тамне, нарочито када није било мјесечине, па је чување стоке тада било изузетно тешко. Групе од по дванаест дјечака би се распоређивале тако да су се налазили појединачно на удаљености од око двадесет метара, при чему се њихова „демаркациона“ линија налазила у близини границе села и дуж обода кукурузишта у сусједном румунском селу. Да би могли пазити на своју стоку, разрадили су необичну методу обавјештавања.

Старији чланови групе, који су имали веће искуство од млађих дјечака, подучавали су остале како се могу неопажено од стране непожељних „уљеза“ међусобно обавјештавати. Изум је био изузетан, а малом Михајлу је касније послужио за изналажење оригиналног метода за кабловску телеграфију и телефонију. Сваки од дјечака је имао посебан нож, звани брица, са подужом дршком. Нож би се дубоко заривао у земљу, а потом би се зањихао извођењем из вертикалног положаја. Осцилације би се лако преносиле кроз земљу и могле би се чути  када  би други дјечак положио ухо на земљу. Пупин је брзо запазио да тврда и утабана земља много боље преноси звук од растреситог тла. Прије него што су почели током мрклих ноћи да међусобно „комуницирају“ на овако необичан начин, било је потребно да млађи чланови прођу одговарајућу „обуку“. И док би се преко дана дјечаци играли и бавили различитим уобичајеним сеоским спортским и другим активностима, ноћу би постајали прави искусни стражари спремни да чувају повјерено им  крдо говеда. За ту вјештину су се, ипак, морали посебно обучити и припремити. Ево како он то сликовито описује у аутобиографији:

,,Међутим, није потребно ни наглашавати да смо ми преко дана трошили вишак енергије на рвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо приступали вјежбању у пастирској вјештини која нам је била потребна, нарочито ноћу. Једна о вјештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дјечак имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовиј дршци производио звук, а дјечаци су, лежећи на земљи, прислоњени ухом, имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вјежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите узоране земље. Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима неће чути у курузним пољима.“

У мрклим ноћима, када се ништа није видјело, дјечаци су могли да чују кретање својих волова прислањајући уши на дршку брице. Међусобно су се обавјештавали о уоченим појединостима, такође користећи умијеће ослушкивања треперења својих ножева дубоко пободених у земљу. Тако су могли да међусобно преносе поруке, а да за то не знају потенцијални лопови од којих је управо у таквим околностима пријетила највећа опасност. „Наше уши су биле тијесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звијезде изнад нас“, подвлачи Пупин. Управо су им звијезде, посебно сазвежђе Орион и отворено јато Влашићи (Плејаде у Бику), омогућавале да одређују вријеме у тамним ноћима. Тако је Пупин заволио и звјездано небо и о његовим чарима маштао и писао читавог живота. Многобројни идилични доживљаји из равног и питомог Баната, из његовог родног Идвора, представљали су трајна сјећана која су га инспирисала и у каснијем његовом научном и проналазачком раду.  Пјесничким одушевљењем и изванредно изнијансираном умјетничком осјетљивошћу Пупин је још од дјетињства осјећао љепоту и дух природе што му је представљало трајну и битну особину која га је упућивала на пут стваралачког проницања у смисао и законитости објективне стварности.

,,Свјетлост звијезда – пише Пупин  – топот волова који пасу и слабачки јецаји далеких црквених звона били су поруке упозорења према којима бисмо се управљали тих мрачних љетњих ноћи при чувању нашег драгоцјеног крда. Ови знаци чинили су нам се као слатке ријечи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ. Они су били једини знаци о постојању свијета око нас  и господари су нашом свијешћу док смо, обавијени првим покровом ноћи и окриљени безбројним пламтећим звијездама, чували наше волове. Остали свијет престајао  би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свијести када је рана зора најављивала, како би се то нама дјечацима чинило, божанску запосвијест: ‘Нека буде свјетлост’ и када би Сунце, најављено дугим бијелим зрацима, почело да се појављује на истоку, а земља се поступно појављивала као да се рађа. У свако такво јутро прије педесет година чинило се нама пастирима да присутвујемо стварању свијета, најприје свијета пријатељских звукова и свјетлосних порука, што је у нама изазивало  осјећање да нас и наше крдо чува нека божанска сила, а затим реалног, земаљског свијета, када би излазеће Сунце раздвојило непријатељске тајанствене силе ноћи од пријатељске реалности дана.“

Још једно запажање из дјечачког и младићког доба остало је у трајној Пупиновој успомени. Оно му је послужило и за постизање једног од његових најважнијих открића и стварање уређаја за пренос информација кабловским путем на велике удаљености. Ријеч је о необичној вјештини сеоских гајдаша да свој инструмент знају непогрешиво подешавати тако да треперење ваздуха има ону вриједност коју захтијева одређена мелодија. Установио је да се „штимовање“ обавља на необичан начин и тиме омогућује стварање тонова које желе да постигну умјешни свирачи. О томе Пупин пише у аутобиографији на следећи начин: „Осјећао сам треперење ваздуха и онда када сам као пастир чувао волове и покушавао да свирам фрулу. Мало је било ствари које су ме више занимале од свирања српског гајдаша који је притискивањем мјехова од овчије коже нагонио ваздух у цијеви и прстима регулисао проток и мелодију коју је овај инструмент стварао. Највише ме је занимало усаглашавање или   ’штимовање’ гајди. Нисам ни сањао да ћу неколико година касније тај исти посао обављати електричним колима. Операцију подешавања назвао сам  ,електричним саглашавањем’, а тај је израз касније прихваћен у телеграфији без жица. Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли поријекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесет година прије него што сам дошао до свог изума, 1892. године.“

У току школовања у Панчеву Михајло је имао неколико озбиљних непријатности и чак му је два пута било запријећено да буде искључен из гимназије. Укључио се у активни отпор тадашњој аустроугарској асимилаторској политици, а била су уједно погажена и раније важећа аутономна права војвођанских Срба. Школским и државним властима се, наравно, никако није допадала Пупинова бунтовничка и национална  активност како је третирано његово жустро  иступање на појединим јавним манифестацијама. Управо су се у то вријеме дешавали и многи значајни политички и друштвени преобрати у царевини којој је припадала и његова постојбина. Губљење вјековних права старог ратничког српског становништва наишло је на жесток отпор ових поносних и достојанствених људи, а то се рефлектовало и на понашање Пупина као гимназијалца. Ово питање захтијева мало више пажње и по цијену одређене дигресије.

Нагодбом од јуна 1867. године аустријско царство се претворило у „двојну монархију“. Био је то, заправо, крај вјековног статуса Срба у Војној граници (Крајини) чиме су изгубили своју тешко стечену аутономију извојевану по цијену многих ратних успјеха током више вјекова бранећи земљу која им је пружила гостопримство. Војна граница, којој је припадало и Пупиново родно село Идвор, настала крајем XVII вијека (послије рата за ослобођење од Турака 1683-1699), изгубила је ранији одбрамбени значај Новоустановљена „Нагодба“ о „двојној монархији“ Аустрије и Угарске (Мађарске) настала је како би аустријски Њемци и Мађари удруженим снагама наметнули своју власт и доминацију потчињеним Словенима. На основу ове „Нагодбе“ ускоро је склопљена Хрватско-угарска нагодба сљедеће, 1868. године. Њоме је територија Војводине у области Баната и Бачке била подијељена на три жупаније које су дошле под управу Мађарске, а територија Срема под Хрватима.

Сви напредни Срби, а под њиховим вођством и читав остали народ, исказали су дубоко огорчење оваквом измјеном њиховог дотадашњег државног статуса. Михајлов отац, честит и храбар човјек, одмах је избацио слику аустријског цара из своје куће, а своме сину одлучно и строго забранио да буде аустријски војник. ,,Али када је 1869. године цар укинуо Војну границу  и њене становнике препустио Мађарима – пише Пупин –  граничари су то схватили као издају због погажене царске речи уписане у ,Привилегији’. Сjећам се да ми је отац казао једног дана: ,Ти нећеш никада бити царски војник. Цар је погазио своју ријеч, цар је издајица у очима граничара. Ми презиремо човјека који се не држи своје ријечи.’ То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије послије 1869. године.“ 

Посебно активан револуционарни период код младог Михајла наступио је послије доласка познатог трибуна и средишње личности народног покрета Срба у Војводини седамдесетих  година 19. вијека Светозара Милетића (1826-1901). Он је пролеће 1872. г. дошао у Панчево, гдје је био величанствено дочекан. Велики борац за национална права својих сународника указао је на погубност политике коју је тада водила званична државна администрација у Аустроугарској. Народ је са огромним одушевљењем прихватио све оне и те како оправдане разлоге које је говорник јасно, прецизно и храбро изнио. О томе Пупин у аутобиографији пише, између осталог, и сљедеће:

„Сјећајући се ранијих очевих ријечи у вези с читавом ситуацијом, нисам се устручавао да у име свих присутних ђака узвикнем: ,Никада нећемо служити војску Фрање Јосифа!’ На то моји другови одговорише са ,Живио кнез Србије!’ Мађарски чиновници забиљежише све што се догађало за вријеме бакљаде и након неколико дана био сам обавијештен да Панчево није мјесто за разуздано сељаче као што сам ја, и да морам да се спакујем и вратим у Идвор. На интервенцију Словенца Коса и проте Живковића некако се ствар изгладила и мени је дозвољено да и даље останем у Панчеву.“

Михајло Пупин је имао велику подршку управо проте Васе Живковића (1819-1891), који је студирао право у Пешти и Пожуну, а затим завршио Богословију у Вршцу. Од 1846. г. био је свештеник у Панчеву, а предавао је и Свето писмо у панчевачкој гимназији (био је, дакле, катехета). Он је запазио бистрину и националну опредијељеност младог ученика и настојао да му помогне у сваком погледу. Живковић је био и познати пјесник па је младог ученика упознао са стиховима славног Његоша. „Његово име (мисли на проту Васу Живковића, В. Г.) никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени“, подвлачи Пупин у аутобиографији.

Успио је тако Пупин да остане у школи те 1872. године на упорно залагање својих професора Коса и Живковића. Обећао је да ће бти „лојалан и послушан“, али се ускоро показало да је његова храбра и истинољубива природа била јача од тог формалног обећања. Ускоро је, наиме, поново дошао у директни сукоб са властима не само школе него и државне администрације. Првог маја је прослављан Дан прољећа па су млади људи, посебно ученици, организовали традиционалну првомајску приредбу. Том приликом, због напете ситуације изазване политичким разлозима, а посебно након гостовања С. Милетића у Панчеву, дошло је и до директног и одлучног истицања националних обиљежја. То се посебно испољило међу средњошколском омладином која се оштро подијелила у два табора. Ученици српске националности су изнијели на улице своју српску заставу, али су насупрот њима наступали ђаци њемачке, мађарске и румунске националности који су бучно вијорили црно-жутим знамењем аустроугарске монархије.

Дошло је до директне конфронтације између та два непомирљива табора. Михајло је био веома снажан, вичан тучи и физичким обрачунима, па је лако излазио на крај са онима са којима би се сукобио. Његова снага је потицала отуда што је одмалена обављао тешке пољске радове, а сваког љета је боравио у Идвору гдје се, док су волови преко дана пландовали (због врућине), као што смо раније истакли,  бавио разним физичким активностима: рвањем, трчањем, пливањем, разним надметањима са својим друговима. Млад и снажан, корпулентан, није се никада желио помјерити, посебно када је било у питању чување правде, правице и људског достојанства.

Када је дошло до директног сукоба између српске омладине и припадника других националности, Пупин се, као и обично, истакао као један од најватренијих и најодлучнијих бранилаца својих идеала и другова. У једном тренутку почео је бијесно да гази жуто-црну заставу и управо је тада ухваћен од свеприсутних државних органа. То гажење аустријске заставе је био изузетно тежак прекршај не само у оквиру школске дисциплине него и државних закона. Пријетила му је тешка казна, посебно у облику  протјеривања  из школе и Панчева. Ипак, и овог пута су га тога спасили његови покровитељи и велики помагачи Кос и Живковић. Остао је у школи до краја школске године, али је морао даље школовање да настави у неком другом граду. Срећна је била околност да је управо тада завршио реалну гимназију.

Прочитајте ЈОШ:

Соколско друштво Тиват-Ластва

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: