Планета Србија

Пише: Никола Маловић

У једној од епизода „Звјезданих стаза“, легендарне серије емитоване у више серијала (Звјездане стазе: Оригинална серија, Следећа генерација, Дубоки свемир 9, Војаџер, Ентерпрајз и Дискавери) – посада чувеног брода пронаћи ће планету технолошки посве заосталу, са свима становницима окренутим пољопривреди.

Прије наставка ваља рећи како је огроман био утицај серије која се од 1966. премијерно и репризно емитује до данас. Ликови попут капетана Кирка, чувеног Спока или доктора Мекоја из првог серијала описани су као у класичној митологији. У почетку је серија критиковала политичке ставове западне либералне популације, правила алузије на хладноратовски однос великих сила, да би временом почела да преферира утопистичку идеју расног интергалактичког суживота лишеног религије. Почивала је на авантури и моралним подукама. Серија је прва пројавила уређаје попут таблета, мобилног телефона, предвидјела магнетну резонанцу и проспекулисала о телепорту – могућем преносу материје у трену, као и о кретању брзином свјетлости кроз црвоточине Космоса.

Вратимо ли се брзином мисли из бесконачних даљина на планету Земљу, боме да ће нам око природно тражити наш very own географски дом, под условом да још увијек памтимо одакле потичемо.

Да сам, рецимо, космонаут који живи у вијеку у коме се одиграва драма серијала Звјезданих стаза, а то је 23. вијек, у коме се мијешају људска, клингонска, кардасијанска и ромуланска цивилизација и раса, тада се сигурно не бих осјећао светосавском гранчицом окалемљеним Србином, и тада ми одозго, по повратку, поглед на Боку Которску, Црну Гору и Србију не би значио много.

Но ми ипак као Приморцу, годинама једна готово заборављена епизода Звјезданих стаза стоји у глави као сјеме што управо треба да никне из овог текста.

Наиме, у нека су доба јунаци добродили Ентерпрајзом до планете технолошки посве заостале, са свима становницима окренутим пољопривреди.

У метафори, као да су космичком лупом открили планету Србију.

Тамошњи становници, за разлику од осталих које је посада Ентерпрајза сусретала којекуде по Свемиру, били су евидентно сиромашни, без таблета, без компјутера, без било каквог облика лако уочљиве технологије. Гајили су воће и поврће, и тако живјели, вјековима, као савршен примјер земље коју је лако колонизовати.

Но не лези интергалактички враже…

Планета која је давала најукусније воће и поврће сва је знања ставила на једну карту, на агрикултуру. Знали су да никад неће остати гладни а да се противу непријатеља који такође морају да једу могу борити тајнама стављеним у храну, што се и догодило.

Годинама се питам да ли је Михајло Пупип био луд када је савјетовао Србима да све карте ставе на пољопривреду? Није ли Пупин могао да претпостави како неће кило малине да кошта колико и кило ајфона? Па зашто је онда савјетовао Србију да с бржим такмичарима ипак трчи трку? Не знам, али је Пупин знао. А можда би и нама било јасније да све што је запарложено буде обрађено, јер улагање у обраду поља кошта мање од улагаља у тешку индустрију.

Увозна свиња чије месо у набавци и са зарадом произвођача (!) кошта 1.45€c/1kg, убија све домаће свиње. Исто тако и увозна кокошка, и увозна крава, и увозна јабука и крушка, и бијели лук… Кумови и рођаци гарнитуре са власти, њихови пословни партнери и увознички лобији, не воле нашу земљу. Јер да воле, послушали би Пупина чија је идеја данас зеленија но у доба када је била још зелена. Наша земља треба да рађа, а не да увози што расте по пластеницима, из воде, у коју се као инфузијом, цјевчицама уносе течни хранљиви (!?) састојци.

У доба кад на Приморју сазријева нпр. укусна жижула илити кинеска датула, један агрикола из Војводине, из Бачког Моноштора, убира плод свог паметног рада. Са само једног јутра сваке године убере најмање три тоне жижула, по 500 динара за кило, што му, без икаквог прскања и додатног труда осим око бербе у октобру – доноси 12.757 евра годишње, или 35 евра дневно.

Да је обрађена, засађена сасвим и редовно убирана домаћим рукама, Србија би плодовима и изведеним производима позлатила државу, јер би имала да уложи у противградне ракете, да обезбиједи до конца дипломе са Ветеринарског факултета, да уздигне домаћине – јер је сваки од њих мала фабрика хране, но издана и потцијењена, убијена у појам, скоро па уништена. Није држава прављена да би била маћеха, него да би била мајка. Ко год издаје интересе обичног човјека издајник је, а ко издаје државу – таман и миц по миц – велеиздајником се сматра у народу и у историји.

Питао сам хероја Живојина Ракочевића, директора Дома културе у Грачаници, зашто су сва плодна поља на Косову* пуста, зашто се не обрађују?

Пријатељу, рекао је, није данас свакоме дозвољено да узгаја жито.

Хтио је да каже, Живојин Ракочевић, човјек који у главу зна сваког косовскометохијског Србина, како су неке земље предвиђене да буду мужене, и да увозе оно што лако саме могу да произведу, а ако некоме и падне на памет да производи – да му се правним смицалицама огади трен када је помислио да производи ма што.

Војводина има земљу која би, што каже Павић, „жива човека родила“, али се обрађује као да је туђа. Даје се у аренду, продаје се за сићу. Више у Херцег Новом коштају три квадрата стана с погледом на море него у Војводини хектар плодне земље. Ако је тачно да војвођанску земљу која би жива човека родила интензивно купује неко веома близак власти, тај је нашао погодан тренутак. Уз западно допуштеније.

Да ли би Србији окренутој ка пољопривреди могла да науди нека сусједна земља или каква сила? Па, увијек би, као што и данас може када, пер ла финта, живимо боље. Но би пољопривредна земља постала оно што се од ње не очекује, и за што није програмирана: да никне из свога сјемена након што  поврати властите полуге самосталности и суверености.

Шта то значи?

Србија би, и овако сиромашна, могла да исхрани становништво да не умре од глади. Но у временима када је на западној хемисфери повучена економска ручна под корона-изговором, да ли читалац збиља мисли да тамо није пројектована и глад приде? И да ли читалац мисли да ће наше власти смјети да кажу не уколико нпр. Њемачка, или Велика Британија или пак  САД буду узеле да потражује толико и толико тона онога што је наша земља родила?

Србија би морала да да, таман сама немала.

Зашто?

Зато што је то цијена окупације.

У доба Михајла Пупина Србија је имала сувереност, али није имала визију. Титова је Југославија поприлично уложила у тешку индустрију јер је тешка индустрија један од услова самосталности.

Али је и Пупинов пут могућ: да њива која је родила жива човјека да је обрађује, роди временом трактор, да фабрика трактора запосли људе, да људи дају дјецу на профитабилне пољопривредне школе, да школовани технолози направе још поља за успјешну економску причу, да у тој причи домаћине чак и туристи обиђу због најбољег кулена, сира, ракије, ма чега, да се обнови село и у њему никне школа, да вјерни недељом иду на литургију и зарад тога што ова освештава вријеме, да из земље никне непоткупив политичар, да се сувишак од плодова уложи и остале гране које имају везе са пољопривредом, премда је све што је измишљено под капом небеском у вези с пољопривредом, да се на сва звона хвале они најбољи, ђаци, домаћини, привредници, умјетници (а не као данас: најгори), и тако до конца, ма што нам у геополитичкој констелацији дао Бог.

А шта год да да, српски народ са народностима с којима живи, неће бити гладан.

Немојмо се заваравати. Слиједи доба пројектоване глади. Ко има очи нека види, ко има уши нека чује. Неко мора да произведе то што пуни маркете. Пажљивом посматрачу корона-наратива није промакло да је „пандемија“ угасила многе произвођаче хране. Да ли су они економски увенули случајно?

Претужан сам сваки пут када пред касом у самопослузи видим да је гојазна млада жена дјетету опет купила виршле за доручак и вечеру. Избјегавам чак и да бацим поглед на то шта све људи стављају у корпе. Више о људима из комшилука знају касирке по томе што је у корпама него пријатељи, кумови или свештеници.

Већ постоје приморски градови који немају зелене пијаце, попут Тивта рецимо, у коме се пројавио луксузни ризорт Порто Монтенегро. За јахте и мегајахте се нашло мјеста, а за пијацу у Тивту не. На пијацама у Котору, Рисну и Херцег Новом, све се мање купују домаћи производи, вердура, сир, риба… јер су људи навикли да све то, јефтиније, налазе у маркетима и супермаркетима, као да су хипнотисани, као да не виде да је само домаћи сир – заправо сир, а да је свјежа ситна риба ем јефтина ем здрава ем трипут укуснија од замрзнуте?

Србија је матица страдалног и намученог народа. Заслужила је да нови синови и да нове кћери знањем нахране њен брод. Или како се то каже на почетку химне: „Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас, чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас. Моћном руком води, брани, будућности српске брод…“

Могу ли они који нас с дозволом Владе запрашују из необиљежених авиона да униште сав род? Могу. Да ли би то урадили? И те како, чим би наша влада показала први знак непослушности. Чекај, али свеједно нас засипају токсичним алуминијумовим оксидима, баријумом, стронцијумом, гљивицама и плијеснима, можда вирусима… у чему је разлика?

Па, нема је. Нама је намијењен, па је намијењен – лош сценарио.

Ваља стога макар покушати, и послушати Пупина, чувеног српског научника који је био пријатељ с америчким предсједником Вилсоном, који је у част српске војске и њене побједе у Првом свјетском рату наредио да се изнад Бијеле куће 28. јула 1918. завијори српска тробојка. До тог тренутка ниједна се застава осим америчке никад није завијорила изнад резиденције неког америчког предсједника.

Иза туче, ведрије је небо, каже Његош.

Увијек је могуће повратити земљу. Ако неко зна како, Срби знају.

Колико смо само пута, голи као пиштољи, никли.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: