Марион Марешал Лепен за Фигаро: Закон и секуларизам нису довољни у борби против радикалног ислама

Превео: Мрђан Јечменица

Ево нас ту, бројећи од 2012. године, гдје исламизам иза себе оставља своју 267-му жртву. Након дјеце, војника, полицијског пара који је преклан пред својим малољетним сином, новинара, адолесцената у Марсељу, обезглављеног директора предузећа, свештеника у цркви и небројених жртава у Батаклану (масовно убиство у париској концертној дворани почињено 13. новембра 2015) или оних у Ници, стигло се и до професора.

Све личи на хорор причу која се понавља, али овог пута разлика је у томе што се у првом плану нашло вишеструко саучесништво, људски ланац оних који који су нацртали мету за одстрел, такорећи – фатва верзија 2.0, прије него што је убица спровео свој наум у дело. Ту наилазимо на ђаке, професоре, локална удружења, имаме и анонимне интернет комуникације. Па ипак, оваква је оптужба, иако изгледа да није изолован случај у оквиру француског просветног система, овом приликом, пронашла свог џелата.

И, онда, суочени са свим овим, ми причамо о „сепаратизму“, избегавајући да напоменемо да термин „исламизам“ проистиче из ријечи „ислам“. Дакле, употреба ове ријечи није адекватна и само апроксимативно описује ствари: сепаратизам означава врсту политичке платформе која за циљ има независност одређеног народа. Исламисти не траже одвајање неког дијела територије, потчинити комплетно француско друштво шеријатском закону, то је њихова жеља.

Овдје се о ради о таквој врсти субверзибног дјела, које је организовано изнутра а често потхрањивано споља. Овај спољашњи утицај се напаја оданашћу појединаца: у овом случају, за добар дио муслимана, огледа се кроз њихову приврженост земљи поријекла, припадност Уми (Исламској нацији), сунитском исламу, итд.

Њихово оружје: бројност, младост, савезници у виду западњачих покајничких исламо-љевичара, обавезујуће вриједности суживота, банализована људска права, ислам који је у експанзији на светском нивоу.

А наше? Секуларизам и мало чега још.

Секуларизам није довољан као одговор

Убијеђена сам да они који призивају „Републику“ као магичну формулу и посвуда истичу секуларизам не потежу право оружје, при томе заобилазећи суштину. Секуларизам има своје мјесто у једној врсти глобалног одговора, али он није довољан. Ми од секуларизма захтијевамо немогуће. Зазивамо као очигледан и у Европи прихваћен концепт оно што је исламском свијету непознато: подвојеност јавног и приватног, духовног и световног, политичког и религиозног, што би рекли – Богу Божје а цару царево.

Фразеологија нема никаквог дејства, посебно, међу већим дијелом француске муслиманске омладине, подсјећам, њих 74% дају предност вјерским увјерењима над „вриједностима Републике“, док њих 26% не осуђује џихадисте (сондажа Ифоп-а из 2020. на испитаницима између 15-24 год).

Позивајући се, једино, на секуларизам по питању исламизма, нији ништа друго до начин да се дебата сведе на религијско поље уз игнорисање чињенице да је то и социолошко питање. Зажмурити на тему имиграције, на ендемску деликвенцију која је плодан терен за радикализацију, на исламски комунотаризам, на неуспјешну асимилиацију, укратко, на цивилизацијку димензију проблема.

Престанимо да шминкамо стварност и да гледамо кроз застарелу антиклерикалну призму: у Француској немамо пороблем са католицизмом, протестантизмом, јудаизмом или будизмом. Ми имамо проблем, искључиво, са радикалним исламом. Не ради се о томе да свим култовима омогућимо исте почетне позиције, да би имали мирну савјест, да би их, успут, повремено санкционисали, посебно по питању нелиценцираних приватних школа, како бисмо успјели да каналишемо тај феномен.

Исто је тако неефикасно исцрпљивати се у жељи да створимо неки „француски ислам“, како то каже политиколог, Фредерик Сент Клер: „улога француске државе није у томе да разликује добар од лошег ислама или да фаворизује неки просветитељски ислам. То је на муслиманима да ураде, ако то желе. На држави је креира национални политички и културошки оквир“.

Илузорно је очекивати од државе да се бави теологијом, тражити да се бави контролом ислама фаворизујући одређене струје у односу на друге, да себи креира вјештачке саговорнике, будући да ислам нема свештенство, или захтијевати од ње да уклони питање вјере из јавног простора. Држава је секуларна и то мора да остане, насупрот томе је друштво које то није.

Задовољити се истицањем секуларизма је, по мени, ништа друго до попустљивост која се покушава представити као одлучност. Причамо о политичкој коректности да би се заштитили од критике за „довођење у везу неспојивог“, за затварање дебате и онемогућавање сваког промишљања на ову тему. Заправо, ствари треба ду буду речене: ако се умерени муслимани осјећају прозванима, онда када упиремо прстом на исламизам, то је зато што недостатак одређености долази са њихове, а не наше стране. Чак је и њихово дојучерашње друштво – Интернационална лига против расизма и антисемитизма (LICRA), СОС раcизам (SOS Racisme) и остали – окренуло ћурак наопако, оптужујући Удружење против исламофобије у Француској (CCIF), блиско Муслиманској браћи.

Модел који не функционише

Какву им слику шаљемо? За њих смо ми безбожници, сладострасници, конзумеристи, атеисти који презиру светињу. Ми смо друштво празнине, саможивости и релативизма. За њих смо ми убили Бога, отаџбину, породицу. Они виде друштво без храбрости, једино добро у организовању протестних шетњи, у паљењу свећа и узвикивању пароле „не заслужујете моју мржњу“. Насупрот њима, ми смо заборавили на чињеницу да ислам и Европа не престају да се сукобљавају још од 13. вијека.

Наша влада се надала да ће побудити међусобно поштовање и социјалну кохезију кроз модел „суживота“. Њени промотери су замишљали, и даље радећи исто, да би брисање историјских трагова француске нације, одбијање првенства нашој традицији, одрицање од захтева у погледу асимилиације, третирање свих култура на једнак начин, показивање „великодушности“ у примјени закона и попуштање пред појмом „једнакост шанси за све“, могло довести до тога да се странци не осјећају „искљученим“ и како би на тај начин могли допријенили њиховој интеграцији.

Резултата неће бити: зашто остати привржен једном моделу друштва које ни директни наследници више не желе да бране? Зашто се одрицати својих изворних вриједности кад друштво прихвата не намеће своје референтне вриједности, нити стоји иза било какве посебности или друштвене норме? У име толеранције, мултикултурализам је успио да уништи још једну слободу: слободу изражавања, и то након што је успио да редукује слободу кретања, услед све већег насиља и несигурности, а, такође, и право на слободан приступ образовању укидајући могућност школовања од куће или кроз санкционисење свих приватних школа.

Они су повјеровали да се либерално друштво, лишено прошлости, без колективног морала и заједничких упоришних тачака, може сабрати око индивидуалних слобода као врхунске вриједности. Повјеровали су да је модел тако супериоран да ће му се сваки странац, природно, прикључити. Саможива слобода, угодност и куповна моћ су морали, неизбежно, да оставе за собом „мрачњаштво“, на исти начин како је разум требало да превагне у односу на систем вјеровања и саму вјеру. Ово нас враћа на непознавање саме суштине људске душе, на историјску амнезију, на промишљање везано, искључиво, за француски свијет, уз игнорисање великих цивилизацијских покрета.

И, ево, појам европског разума је оспорен, школе више не еманципују, из даљине се види да снага привлачности коју има ислам надмашује наше вриједности. Како да не: „а универзализам, просветитељство, људска права!“, одговорићете. На крају, све те идеје биће искоришћене као у џудо техници, гдје борац користи противникову снагу да би добио борбу.

Универзализам је постао, у њиховом духу, обичан хир колонизатора убијеђених у супериорност властите културе. Универзализам се римавао са извозом француске културе, а, ево, неко вријеме, он се слаже са појмовима, попут, расног мијешања и увозом страних култура на француско тло. А просветитељство? По њима је Волтер био расиста, а његове идеје нијесу ништа друго до згодан инструмент доминације Европљана над остатком свијета.

Шта са људским правима? Овај, иницијално, симболички појам је постао правничко оружје које, данас, дозвољава терористи да буде заштићен, сакрализује, рецимо, право на окупљање породице или лимитира слободу изражавања у име „религиозног мира“.

Више од „вриједности Републике“, ми бранимо Француску

Нећемо моћи да побиједимо само уз апстрактне концепте, попут „вриједности Републике“, за које више нико не зна на шта се односе или на шта се позивају (нарочито како би се, морално и политички, дисквалификовале самосвјесне особе које јасно покушавају да избјегну драму коју живимо у овом моменту).

Против исламског мрачњаштва не може се борити само законом, већ та борба мора да се води и у срцима. Не ради се о супротстављању Републике и Француске, већ сматрати прво као еуфемизам за друго. Нису републиканске вриједности те које су нападнуте, већ управо француске вриједности. Дакле, Француска нам треба бранити.

Треба прихватити чињеницу да, уколико, обезбиједимо мјесто Французима који су муслимани и патриоте, немамо намјеру да постанемо муслиманска нација, или исламска република, иако такав сценарио није толико невјероватан гледајући актуелна демографска кретања.

Надаље, потребно је да комбинујемо наша убеђења са чврстом жељом да драстично смањимо имиграцију, реформишемо законодавство у области држављанства и права на азил, проширимо спектар случајева у којима долази до губљења држављанства, строго поштујемо закон, боримо се против свих иностраниху утицаја, било финансијских, било религијских, на нашој територији, уз одбијање да будемо уцењени исламофобијом, валоризацијући наше наслеђе, уз удруживање свих актера на терену, нарочито у школама и уз неумољиве санкције за оне најтврдоглавије.

Побједа се не може остварити само уз поштовање закона. То је једна историјска, духовна, културна, интелектуална и образовна борба, која се води на глобалном пољу. То је и морална борба у којој треба да се самопотврдимо, поносни на оно ко смо и што смо. То је борба цивилизација и свако ко одбија да види ову димензију, унапријед је изгубио.

Марион Марешал Лепен је бивша посланица Националног окупљања (некадашњи Национални фронт), директорица и оснивач Института за социолошке и политичке науке

Прочитајте ЈОШ:

24. октобар 1908, дан који је изазвао јачање национализма и националне солидарности

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: