Junak kosovskog zaveta
Piše: Mišo Vujović
Odstupio je Arhistratig Cetinjski i Morački. Na bolju i uzvišeniju poziciju. Tako mu je Gospod namenio. Otišao je iz ovog meteža u času kada se sve ustalasalo u Crnoj Gori, kada bi njegova reč otreznila opijene ambicije i razgoropađene sujete ili bi ih prosvetlila da savladaju iskušenje – moći.
“Iskušenje je sudbina čovjeka na zemlji. To je sudbina ljudska, svakog pravog naroda da prolazi kroz iskušenja. Stara izreka jednog od drevnih otaca crkve je bila „Uzmi im iskušenja i niko se neće spasiti“, rekao mi je dok su gorele srpske kuće u okolini Pećke patrijaršije.
Nažalost, za razliku od njega, bez imetka u ostavinskoj raspravi, malo ko od svetovnih glavara, sa pozamašnim imetkom, razmišlja o sudnjoj uri.
Ali svevišnji najbolje zna. Zašto? Kako? Kojim putem? I kome će šta nameniti.
A znao je i On. Pastir bogoliki, koji nikog nije ostavljao ravnodušnim. Bio je spreman za put, kao svaki Hristov vojnik, ispunjen radošću i punoćom svog grandioznog dela. A uradio je mnogo. Kantarom ovozemnim nemerljivo!
Ispraćaju suze i molitve miliona verujućih. Nepregledne kolone građana hrle ka Cetinju. Eto putokaza i onima koji se rvaju sami sa sobom.
Stigao je u trenutku komešanja naroda u duhovno ogoljenu Crnu Goru. U teškom vremenu po Mitropoliju Crnogorsko – primorsku, na koju su te 1991. godine crnogorski liberali i lokalni kriminalci, jurišali sa kamenicama. Kamenje pokvašeno poluvekovnom mržnjom odbijalo su se od njega, kao talasi od morsku hrid. Ali ga je bolela raspolućenost naroda i slepilo ljudi da kidišu na krst zbog kog su im đedovi vekovima krv prolivali.
Na sve načine komunističke vlasti su godinama pokušavale da spreče njegov dolazak na presto cetinjskih mitropolita. Anticrkveni režim je još sedamdesetih godina prošlog veka, spremao svog kandidata, ali se njegovim izboru žilavo odupirao, stari mitropolit Danilo Dajković, isto koliko i ideji da se po modelu crkve u Makedoniji, formira samostalna Crnogorska pravoslavna crkva.
“ Čovek snuje a Bog odlučuje”, znao je da kaže vladika, koga će istorija pamtiti po integritetu ličnosti, hrabrosti, briljantnom umu i umeću da vrati moć i ugled pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori. I više od toga. Da narodu razbije strah od odnarođene vlasti.
Otišao je Amfilohije neimar, mitropolit tribun, duhovni pastir, oštri sagovornik moćnih, zaštitnik slabih, protivnik osiljenih, lekar bolesnih, ispovednik utamničenim…
Preselio se među tajnovice, svetovice, slobodarce, predani molitvenik i arhipastir Amfilohije.
Rođen je na Božić 1938.godine u Barama Radovića u Donjoj Morači.
“Božji miljenik – Justinovo duhovni čedo”, govorili su stari Hilandarci, videći u njemu istinskog pastira naroda otuđenog samog od sebe.
Bio je živo i bistro dete u mnogočlanoj porodici Ćira i Mileve Radović.
I ime mu dadoše Hristovo! Iskovano iz imena spasitelja sveta.
Risto, bistrooki i oštroumni momčić stasao je u Zlatoustog gromovnika, čije će besede ko Njegoševi stihovi, odzvanjati brdovitim nebom iznad Gore Crne.
Sve se videlo pogledu. A pogled zapisuje i najmanju iskru.
Taj pogled je širio toplinu kod dobronamernih ali je slao i poruku zluradima. Kao što je kod većine njegova pojava budila pozitivne emocije, tako je kod protivnika ili neistomišljenika rasplamsavala bes,pomešan sa neobuzdanom mržnjom. Narod ga je voleo! Govorio je kao sveti Ilija gromko i jasno. Nije bio miljenik moćnika ali su ga poštovali i sa uvažavanjem mu se obraćali. Mase ga danas žale i oplakuju, ali ima i onih koji su odahnuli. Neki u fraku drugi u mantiji.
Grešio ali se nije ogrešivao, naročito ne o narod, čijim je jezikom propovedao. Ne o otadžbinu, Boga kome je verno služio.
Znao je od reči da načini brdo, od kog bi kasnije nastala planina. Iza njega se nije samo prijatelj mogao zakloniti, već su mase nalazile zavetrinu i utočište.
Bio je magnet, na koji su se lepili i nedobronamerni i ambiciozni ljudi. Spremni da istrguju i da se, u njegovi ime samopreporuče. Ali to nije umanjivalo snagu njegove ličnosti.
“ Nije bitno šta kaže svet o nama, već šta Bog kaže o nama. Kako nas Bog vidi.”, govorio je često.
Sećam se kada mu se italijanski general Kabiđozu zaklinjao da će po cenu života braniti Pećku patrijaršiju i Dečane, respekta sa kojim mu se obraćao Serđo di Melo, prvi šef Unmika na KiM, susreta sa izvesnim Indijcem guvernerom Peći:
“Došao sam da obiđem manastir na pola sata, ostao skoro tri. Sada su mi stvari mnogo jasnije. I još nešto da su španski konkvistadori došli sa Vašim postulatima na svetom pismu a ne sa krstom na maču, možda bi i Indija bila hrišćanska zemlja”, rekao je Indijac pokazujući ogromno poštovanje prema mitropolitu Amfilohiju.
Po skromnosti, razboritosti i erudiciji podsećao je na svetog vladiku Nikolaja Žičkkog i Ohridskog. To što je On iz glave govorio bez lektorisanje se moglo odštampati. Bolela ga je patnja razapinjanog naroda. Mazohizam i destrukcija i prihvatanje laži, dela elite o srpskom narodu.
Znao je satima da stoji ispred manastira ili pred Patrijaršijim u Beogradu i sluša sirotinjsku muku.
Vladavinu svetovnih velmoža je karakterisao Njegoševim stihovima ;
” Zakon im je što im srce žudi, što ne žudi u Kuran ne piše”.
Stizao je svuda, i kada je gorela Pećka petrijaršija i Republika Srpska Krajina i Bosna i Kosovo i Metohija. Dostojni egzarh Pećkoga patrijaršijskog trona u najtežim trenucima u vreme sveopšteg terora i masovnih zločina nad Srbima, nakon povlačenja vojske i policije, stiže u Metohiju. Pregovara, brani, spašava, opojava, sahranjuje, da zaštiti i tuđe svetinje kao što je prsima pred razjarenom masom, stao ispred Bajrakli džamije u Beogradu…
Goreo je Hilandar, na zgarištu je ostao srebreni rukohvat igumanskog žezla. Mitropolit je, držeći to parče metala, ispričao je anegdotu o sopstvenom gnevu prema tadašnjem proigumanu Mojseju zbog svečanog dočeka ambasadora SFRJ u Grčkoj, Svetozara Vukmanovića Tempa, prilikom posete Hilandaru. Bio je mlad jeromonah na doktorskim studijama u Atini.
“‘Kako ste mogli da zvonite tom bezbožniku? Zar zvonima da dočekate čoveka koji se nije potrudio da spasi rođenog brata, uglednog sveštenika – profesora Bogoslovije na Cetinju, Luku Vukmanovića? Odali ste mu počast kao krunisanoj glavi!’ Bio sam besan”, ispričao je tada mitropolit Amfilohije.
“Otac Mojsej me je ćuteći posmatrao svojim blagim očima. ‘Oče Amfilohije, mi nismo zvonili da mu odamo počast već da u njegovoj umrtvljenoj duši probudimo uspavano zrno ljubavi prema korenima’, rekao je smerni Hristov vojnik, prepodobni otac Mojsej,” prisećao se, tog marta 2004. godine, arhipastir crnogorski koji je uspeo da probudi uspavani duh iskonske Crne Gore, obamrle od poluvekovnog komunističkog terora.
Praštaj i pomjani vladiko sveti, pripremi put svojim nebeskim molitvama i za naše grešne i lomljive duše!
Ode Đed
Ode Đed
Rab Božiji
U vječnost
Još odjekuje
Grmljavina
Glasa Mu
Ode Đed
Irgat
Svetac
Sa zasukanim rukavima
Sa krstom
Umjesto lopate
Ode Đed
Da kopa
Temelje
Za Crkvu
Na Nebu
Za nas
Momčilo
Lijepo, Momcilo.
Hvala
MISO,DIVAN TEKST.
PRAVI MELEM ZA DANASNJI DAN.
HVALA.
Velikom Đedu se mora u najskorije vrijeme podići spomenik i u Beogradu i u Podgorici.Ovakav se čovjek rađa jednom u hiljadu godina ma nije on čovjek on je svetac besmrtni.
Odlična ideja. Dobro bi bilo pokrenuti akciju čim prođe četrdesetodnevni pomen.
STIGAO JE U VRIJEME KOMESANJA NARODA
U DUHOVNO OGOLJELU CRNU GORU
I – OTISAO U ISTO TAKVO VRIJEME:
NE ZNAMO JESMO LI POBIJEDILI
ILI IZGUBILI I KO JE U OSVAJANJU EVENTUALNE
SLOBODE NEVIDLJIV UCESTVOVAO ?
DALI JE OTISAO ONAJ KOJI JE TREBALO DA ODE
I KO JE TAJ KOJI JE DOSAO?
DJEDO, JESI LI SE ZBOG TOGA NALJUTIO
I OSTAVIO NAS ISKUSENJIMA?
HVALA TI I POZDRAVICEMO TE
KAPELOM NA LOVCENU.
Nažalost, za razliku od njega, bez imetka u ostavinskoj raspravi, malo ko od svetovnih glavara, sa pozamašnim imetkom, razmišlja o sudnjoj uri.
Ima ih ima s pokretnom nepokretnom imovinom i živim biološkim naslednicma,nije tajna i neda se sakriti!
“Otac Mojsej me je ćuteći posmatrao svojim blagim očima. ‘Oče Amfilohije, mi nismo zvonili da mu odamo počast već da u njegovoj umrtvljenoj duši probudimo uspavano zrno ljubavi prema korenima’, rekao je smerni Hristov vojnik, prepodobni otac Mojsej,” prisećao se, tog marta 2004.
Ima tu neke simbolike ,i danas mnogi dolaze na sahranu ne radi Amfilohija,nego sebe da uzdignu,oni misle tako i tako rade,pored njegovga odra okupit će se jedan pzamašni dio koji su došli da se uvjereda je li mrtav,samo sve izlazi na vidjelo pa i to,nadajmo se da će adminisrator postati i Mitroplit nebih se iznenadio ni drugačijem nečijem htenju da tako ne bude.Mitroplit je ostvio i pismo a ono će se proöitai iz kojega ćemo doznati njegovu želju da u se udovolji ko da ga nasledi na tronu,hoće li se to ispšotvati ostvimo vremenu pred nama ,poznato je iz istorije Vatikana jedna istinita priča Put za Kanosu,sve mi se čini da se nalazim u tim vremenima samo danas kao nekada kada su divlji Germani preuzeli komandovanje Zapadnog hrišćanstva!
Hm…Put u Kanosu?
Interesantna asocijacija.
Moze li malo vise o tome?
Šetnja do Kanosa je molećiva i pokajnička šetnja rimsko-nemačkog kralja Henrija četvrtoga od decembra 1076. do januara 1077. do pape Grgura sedmi do zamka Kanosa, gde je boravio kao gost Markgrovine Mathilde von Tuszien. To je postalo neophodno nakon što je Henri šetvrti bio ekskomuniciran tokom spora oko investiture. Trebao je tri dana klečati moleći za prijem
Šetnja do Kanose bila je vrhunac spora oko investiture. U 11. i 12. vijeku car i papa su se borili oko odnosa svetovne i duhovne moći i uloge carske crkve. Na prvi pogled radilo se o pravu investiture, postavljanju episkopa i igumana u njihove crkvene kancelarije. Nosioci ovih funkcija takođe su vršili najviše funkcije u državnom aparatu carstva.
Papa Grgur sedmi došao je na funkciju 1073. godine narodnim aklamacijom, to jest, zanemarujući papinski izborni dekret iz 1059. godine, koji je predviđao izbor kardinala. Dvije godine kasnije, kontroverza oko investiture došla je do vrhunca, opozicija Grguru sedmi je čak izvršila napad na Papu na Božić 1075, koji nije uspeo. Malo pre, 8. decembra 1075. godine, Gregor je poslao oštro upozorenje Heinrikhu u vezi sa „aferom Milan“. U političkoj situaciji koja je za njega bila veoma povoljna, ovaj je 24. januara 1076. godine na Carskom sinodu u Vormsu odgovorio ostavkom na poslušnost nemačkih episkopa. U isto vreme zatražio je od pape, kome se namerno obratio svojim krsnim imenom Hildebrand, da abdicira.
Na rimskom sinodu Velikog posta ovo pismo nemačkog kralja je pročitano na ogorčenje prisutnih, a Grigorije sedmi je odgovorio Henrikovom ekskomunikacijom. To je za kralja značilo duhovnu i političku nesposobnost. Sa duhovne tačke gledišta, Hajnrihu su uskraćene sve crkvene tajne kao što su venčanje, ispovest ili pričešćivanje. Visoko sveštenstvo, episkopi i igumani u Hajnrihovom okruženju to nisu prepoznali, međutim, jer su u velikoj meri odbacili Papu kao vrhovnog episkopa. U isto vreme, Grgur sedmi je raspustio sve zakletve lojalnosti koje su vezivale Henrijeve podanike za kralja, tako da je Henri svrgnut za kralja. Kao rezultat zabrane, Hajnrih nije odmah lišen moći, već postepeno i kao rezultat unutrašnjih nemira.
Kao rezultat partikularizma u nemačkom delu carstva, sekularno plemstvo izgradilo je pozicije moći protiv Henrija četvrtog koje su daleko prevazilazile njegova feudalna prava. Svako slabljenje Henrija četvrtog bilo koje vrste, sa njihove tačke gledišta, predstavljalo bi dalje slabljenje centralne sile i guralo njene partikularističke interese napred. U tom smislu, kontroverza oko investiture takođe je prekretnica u vekovnom sukobu između centralne moći i „centrifugalnih sila“, odnosno plemstva koje je uporno radilo na tome da se trajno učvrsti u kneževinama koje im je kralj dodelio kao feude pa da se otrese suverenosti kralja.
Vremenom je plemstvo proširilo područja s kojima je zapravo bilo samo privremeno otežano kao finansijska osnova za svoje kancelarije instalirajući sopstvenu administraciju i birokratiju sa ministrima kako bi formiralo dinastičke teritorije (vidi takođe teritorijalizaciju sa Norbertom Eliasom) i povuklo ih Zvanične oblasti i kancelarije povezane sa njima sa stvarnim gospodom kraljem. Za kralja je ovo značilo gubitak moći nad besplatnom raspodelom najviših državnih funkcija, kao i gubitak finansijskih sredstava i sigurnih vojnih sledbenika sa ovih prostora.
Spor o investiciji između kralja i pape oko takozvanog carskog crkvenog sistema koji je vladao u Nemačkoj pružio im je priliku da jednim potezom veoma napreduju u svojim interesima. Carski crkveni sistem podrazumevao je redovno imenovanje obrazovanih i celibata, tj. Ne dinastički orijentisanih plemića u visokim državnim i crkvenim kancelarijama, kao i u zajmovima od žezla iz kojih su se finansirali.
Pa ipak, na carskoj skupštini Trebur u oktobru 1076. godine, prinčevi su odobrili kralju Hajnrihu tada uobičajeni period od godinu dana i jedan dan da se otrgne od papine čarolije. Do 2. februara 1077. godine (prema drugom izvoru već 6. januara) Hajnrih je trebalo da se oslobodi zabrane i podvrgne presudi pape u Augsburgu.
Da bi povratio svoju punu sposobnost za delovanje, tada 26-godišnji Hajnrih otišao je da se sastane sa papom u Italiji. Južne vojvode su blokirale jednostavne alpske prelaze koje su kontrolisale, pa je Hajnrih morao da preduzme dugačak i opasan zaobilazni put preko Burgundije i Mont Cenisa. Naporni alpski prelaz opisao je istoričar Lampert fon Hersfeld, papin pristaša, u svojim analima (za 1077. godinu) na sledeći način:
„Ponekad su puzali napred na rukama i nogama, ponekad su se podupirali na ramenima svojih vođa; ponekad su i kad im je noga skliznula na glatkom podu, pali i klizili daleko; na kraju su stigli u ravnicu sa velikom opasnošću po život. Kraljica i ostale žene iz njene svite stavile su je na kravlju kožu, i […] povukle na nju “.
Ruševine zamka Canossa, Emilija-Romanja
Hajnrih i Gregor su se konačno sreli u zamku Mathilde von Kanosa Kanosa. Lampert fon Hersfeld opisao je kraljev pokajnički čin na sledeći način:
„[Ovde] je stajao nakon što je svukao kraljevsku odeću bez ikakvih znački kraljevskog dostojanstva, ne pokazujući ni najmanji sjaj, bos i trezan, od jutra do večeri […]. Tako se ponašao drugog i tako trećeg dana. Konačno, četvrtog dana je primljen kod njega [Gregor], a nakon mnogih govora i kontragovora konačno je […] oslobođen zabrane “.
Neprestano istrajavanje ispred dvorca u pokajničkoj košulji nekoliko dana (25. – 28. januara 1077.) kako bi nagovorio papu da ukine crkvenu zabranu, bilo je, iz srednjovekovne perspektive, samo formalni čin pokore, koji je bio uobičajen i strogo formalizovan. Veoma drastičnu i slikovitu predstavu u jedinom detaljnom izvoru Lamperta fon Hersfelda, nedavna istraživanja ocenjuju kao tendencioznu i propagandnu, jer je Lampert bio deo pape i opozicije plemstva. Drugi važan izvor na putovanju u Kanosu potiče od samog pape Grgura sedmog , koji je svoju verziju događaja proširio u pismu svim nadbiskupima, episkopima i drugim duhovnim zvaničnicima carstva. Prema Lampertu, čitav čin je unapred dogovoren i određen je njegov tok, uobičajena praksa političke komunikacije u srednjem veku sa deditio.
Ukidanjem zabrane, Henri četvrtije povratio veliki deo svoje slobode delovanja i na kraju postigao svoj cilj.
Hvala, precizno ispricana prica.
Samo mi – ako ne trazim suvise –
povezite Vase vidjenje
sa nasom situacijom.
Ja sam to povezala sa jucerasnjim
Mandatarovim „diktatom“ .
Ekspertska vlada i tacka.
Nasi to progutase – bas kraljevski.
Hvala i pozdrav.
Hocemo li na kraju postici cilj?
Đedo volimo te i nedostajaćeš nam. Neka ti je vječna slava Amin!
Teško je ovo čitati…suze se ne daju vezati, pa mute vid… Ali razum i srce, i sva duša naša znaju i osjećaju koga smo izgubili, bistro vide našeg Đeda, našu radost i utjehu, našeg ledolomca moćnijeg od svake vojne flote! Hvala ti beskrajno Đedo moj! Poletio si u vjecnost, u neprolaznost, u zagrljaj Onog za koga si živio!