Рече ми један Цетињанин

Пише: Мила Церовић

Овај догађај сам чула од човјека који није волио митрополита, али му се дивио.

Било је то оних злокобних 90-их, на сред старог града Цетиња. Кад је митрополит Амфилохије преузео жезло Светог Петра, дочекан је ружама или камењем. Свако по срцу и образу.

Једног дана док је пред Цетињским манастиром ишао нови црногорски владика, у сусрет му пустише два крволочна пса. Владика је био сам, и у моменту кад је уочио да су пси пуштени да га нападну, он је само стао и гледао их. Пси су пришли блиско митрополиту, и кад се чинило да ће скочити и повриједити га, само су се окренули, и побјегли. Налогодавци, очекујући супротан исход, остали су залеђени. Владика је потпуно смирено продужио даље, не обраћајући пажњу.

Ова два пса имају и симболично значење. Име им је богоубилаштво и братоубилаштво. Двије пошасти, урезане у црногорску историју са којима се Владика борио до последње уре. Његови меци биле су бројанице, а мач – његова Ријеч.

Говором је сјекао све оне који су га мрзјели, јер су му завидјели. Његова ријеч била је оштра, али пуна љубави. Хируршки прецизно, лијечио је ране црногорске земље. Нема душе коју није утјешио, чуке коју није посјетио.

Таман кад је цвијеће надрасло коров, пресели се на неко љепше мјесто. Тамо где те сви радо дочекују и с љубављу гледају. Оста народ твој, да за тобом сузе лије и Богу захваљује. Нема нама Ловћена без капеле, нити нашег заборава за Тебе!

Твоја Мика

Извор: Фесбук