О тупој глави и тупљим ушима

Пише: Горан Даниловић

Тупе уши расту само на тупој глави. Шта је старије, таква глава или такве уши питање је слично оном о кокошки и јајету? Ипак, апорија достојна оне Зенонове о Ахилеју и корњачи, окончава се у суровој пракси чињеницом да ово двоје некако иду заједно. И не само двоје – ништа није тупо као тупо гледање из празне главе.
Будимо ипак коректни па пресудимо – немоћна је отоофталмолошка грађа, ако се глава прерано вјенча за дупе – срећан брак је загарантован а бракоразводна парница незамислива.

Када би ДПС за тренутак ућутао, када би се посветио себи и оставио се општих прилика и критике, већ би било много боље. Около, а у њихово име, организују се инфантилни појединци и позивају на јединство „црвених и зелених“ да се брани Црна Гора од „српског свијета“. Над упокојеним митрополитом живи зечеви оштре тупу памет, јуначе срца, комитују по друштвеним мрежама јер је, наводно, извјесно угрожено црногорство и грађански концепт опустошене државе.

Врхунски морални кредо Странке која је играла у свим дресовима и бојама региона садржан је у правдајућем начелу „Ми смо помогли демократске процесе – признали смо пораз“!
Сачекајмо, међутим, да видимо како ће признати кривицу.

Остаје, дакле, да лебди над нашим главама одважност ДПС-а да призна пораз? А шта је то могло другачије да се догоди? Можда објава рата ил оно злокобно одметање у шуму?
Кренимо од тог пораза и све ће нам бити јасно. Није поражена грађанска Црна Гора, поражена је грађевинска мафија, градитељство на мафијашком новцу, на трафикингу, непотизму, буџетској отимачини. Није побиједио „српски свијет“ него је изгубио домаћи полусвијет којега никада није било брига за ону Црну Гору из које су, у опанцима, побјегли у обећану земљу Поражено је насиље над памћењем, над пречитавањем историје Црне Горе, над унакаженом географијом која је умирала под концесијама и дивљим депонијама. Поражене су тупе и неосјетљиве уши, отупљеле главе, празни а вјечно гладни погледи, жеђ да се узме све и сад јер једном се живи.
Црна Гора, ако је волимо јаче него се међусобно мрзимо, има шансу. Има је и ДПС али под условом да изоштри отупљела чула. Никоме неће бити жао ако им шанса и измакне јер је сасвим јасно да они траже кривце у другима, умјесто у себи, тјеше се у некавом историјском усуду и обнављању злосрећне неправде.
А све је то једна голема лаж смишљена да одржи у животу виновника најгоре политике у новијој историји црногорског и српског свијета.
Предсједник ДПС-а Мило Ђукановић хоће у тишини да поспреми Странку, да старе кадрове на које је товарио њихове и своје џакове, замијени млађим и одморнијим за товарење, с онима који су одабрани да глуме неку нову генерацију. Таква, климоглава и полтронска младост на сву срећу не постоји. Само су се групице могле идентификовати са препарираном и репарираном младом елитом која је подсјећала на Црну Гору с почетка двадесетог вијека када је добростојећи сталеж нагрнуо по који италијански сако преко џамадана и сукнених гаћа.

Пристојно је што мање се бавити њима јер су свијетла и очекивања сада усмјерена на нас. Волио бих да не дају повода и да се баве собом. Али, како год.
Морамо урадити све да будућа Црна Гора не личи на лаж, да се не упоређује са симулакрумом у којему смо предуго трајали. Да на челу спортских савеза и клубова не буду премијери и министри па никад не освојили олимпијску медаљу.
Већ ће кренути многи напредак када нам рукометаши не буду боље пјевали него што играју и када мјера патриотизма не буду дресови са политичким порукама које од прилике до прилике исхеклају приучени дворски историчари.
Знам да је неподношљиво када након двадесет година у Влади освану Срби или Српкиње јер је било посве природно да их нема ни на трибинама али Црна Гора никада није била она из програма ДПС-а у којему су пројектоване пожељне и непожељне боје, купаћи костими и капе
Цијелом једном народу , приде и Црногорцима који нису пристајали на мржњу и затирање памћења, стављена је шубара на главу и кама међу зубе како би се лакше дијелио плијен. И та провидна лаж, та опскурна стигма, правдала је сваку јагму од вртића до универзитета. А да је икад било толико шубара и четничких реденика по Црној Гори необријани Ђукановић би одавно осумњичио обријане Црногорце да руже сјећање на славну прошлост.
Овако, вјенчао се са дамом с почетка приче и вјеровао да ће свима, у процесу бахате политичке еволуције, очи и уши склизнути низ депилирано тијело и задржати се довољно ниско да ће и у случају велике нужде све изгледати савршено усправно. Сад је, међутим, касно за бракоразводну парницу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: