Талентовани писац Михаило Петровић Алас

Пише: Војислав Гледић

Михаило Петровићев Алас био је изразити књижевни таленат који се огледао у великом броју писаних састава, највећим дијелом научног и стручног карактера. Међутим, његова изузетно плодна и разноврсна списатељска дјелатност је обухватала и друге радове исказане у низу изванредно сугестивних и литерарно обликованих путописа, репортажа, есеја и других написа.

Ако се наведе податак да је, рецимо, само као стручњак и научник објавио преко 250 радова, онда се може закључити о каквом се обимном послу ту ради. Истина, код овог ствараоца је тешко направити строжију и јаснију разлику између научних и стручних радова, али су сви они веома складно и елегантно написани не само са наглашеним смислом за писмено, јасно и прецизно исказивање, него посједују и јасно испољене литерарне квалитете.

Петровић је објавио и неколико веома значајних монографија и универзитетских уџбеника, који такође представљају плод његовог стручног, научног и креативног стваралаштва. Умио је да издвоји и елегантно ријеши поједине актуелне проблеме, али је заслужан и по томе што је створио двије посебне математичке дисциплине, и то математичку феноменологију и теорију математичких спектара из којих је објавио неколико изузетно значајних монографија и студија. То су биле области којима је тај великан ударио темеље и које су, посебно математичка феноменологија, предстваљале подручја са веома специфичним и широким дијапазоном разматрања разних појава и њихово специфично квантитативно повезивање и здруживање.

Посебно треба напоменути да се Петровић од младићких година интензивно и непрекидно интересовао за лијепу књижевност, још из гимназијских дана (подсјећамо да је тада гимназија почињала након четворогодишњег основношколског образовања), у вријеме када је веома страсно читао многа дјела намијењена омладини, остајући јој је вјерни поклоник до краја живота. Поред класика свјетске књижевности увршетних у оквир обавезне школске лектире, у његовим рукама су често биле књиге забавног и авантуристичког карактера што је код младог Петровића постицало машту и жељу да се и он самостално прихвати неког великог подухвата. У то вријеме је и сâм настојао да прави прве сопствене литерерне покушаје, вјероватно је писао и младалачке саставе подстакнут радом и литерарним покушајима његових другова у школској дружини ,,Нада“.

Један дио Петровићевог литерарног рада се односа на разматрања рибарства, као и на његове забиљешке и књиге настале током и послије путовања и експедиција по океанима. Као велики заљубљеник и практични дјелатник у области риболовства, Петровић је о тој дјелатности веома много писао, али не само са становишта одличног стручњака и познаваоца те области живота, већ и као изванредно проницљиви посматрач и писац који је оставио необично импресивне и драгоцјене податке о својим претходницима и савременицима.

Петровић је сва разматрана питања третирао са широког аспекта, од тртирања биолошких, економских и техничких аспеката, до узимања у обзир и одговарајућих правничких, друштвене и историјских особености. Када се читају поједини Петровићеви написи из тог домена његовог списатељског рада јасно се осјећа величина једног врсног литерарно обдареног и поницљивог наратора и посматрача.

Треба, ипак, имати у виду чињеницу да тај дио његовог свестраног рада представља само сегмент заиста импресивне списатељске дјелатности тог плодног и универзалног ствараоца. Овдје ћемо се задржати само на кратком приказу и овлашној анализи два његова рада који имају литерарну вриједност, и то на припреме једне планиране а ненаписане приповјетке славног Стевана Сремца о београдским рибарима и другог Петровићевог рада – ,,Роман о јагуљи“

Истакнути српски писац и члан Српске краљевске академије наука Стеван Сремац (1855-1907) се заинтересовао за живот и рад многобројних вриједних риболоваца на Сави и Дунаву. Ту област живота је почео помније да посматра и проучава на непосредни наговор свога великог пријатеља Михаила Петровића, штавише, намјеравао је да напише једну посебну приповијетку посвећену тој области живота, па је често из града силазио на обале Саве и Дунава и ту друговао са локалним рибарима који су, иначе, били колеге и велики пријатељи Мике Аласа.

Сремац је већином боравио у неугледним кафаницама на Дорћолу и имао прилику да непосредно види и доживи један специфичан свијет који, иако се налазио ту у непосредној близи центра Београда, изгледао као да је био на стотине миља удаљен од града. Поједини чланови рибарског еснафа нису годинама, како то сликовото наглашава Петровић, прелазили Душанову улицу која је за њих била нека магична гранична линија која је одвајала њихов свијет уз обалу Дунава од околне средине, заправо од непосредне близине једног све већег и модернијег града. Уз Петровића и Сремца, било је још понеких познатих београдских личности, као што је, на примјер, био професор и академик Павле Поповић, који су такође покаткад долазили до рибарских кафаница.

Иако је прерана Сремчева смрт прекинула и онемогућила његов планирани рад на писању приповјетке о београдским аласима, Мика никада није заборавио припреман рад тог писца на пољу литерарног проучавања области која је, међутим, Петровићу била подједнако важна као и његова званична професија, односно математика и егзактне науке. Три деценије након Сремчеве смрти, Петровић је написао један рад посвећен сјећању на свога пријатеља износећи неке заиста вриједне и корисне појединости. Оно што Сремац није стигао да објави, Мика је изнио у својим сјећањима на њему својствен концизан и веома живописан начин и тако унеколико надокнадио оно што није успио да оствари славни српски литерата.

Петровић је, наиме, искористио погодну прилику, када су изашла из штампе Сабрана дјела Стевана Сремца, да објави своје забиљешке. То је урадио у јубиларном броју ,,Годишњице Николе Чупића“, посвећеном прославни 70-годишћњице живота и одласка у пензију Павла Поповића, објављујући рад под насловом ,,Једна недовршена или загубљена приповјетка Стевана Сремца“. Занимљиво је да се Петровић у том напису јавља као посебно надахнут писац и надарени посматрарач који је на литерарно препознатљив и пријемчив начин уобличио мотиве и појединости које умногоме надопуњују изгубљени текст његовог пријатеља Сремца. У наставку преносимо неке занимљиве поједности из тог Петровићевог написа:

„Читајући сјајан предговор мога драгог друга Павла Поповића у сабраним дјелима Стевана Сремца, наше заједничке симпатије, не могу се отети од искушења да кажам шта знам о једној намјераваној, али недовршеној и неизданој, вјероватно за навек загубљеној приповјеци, која би, несумњиво, била једно лијепо зрно на ђердану његових приповједака, да је стигао довршит је и објавити.

Сремчев свијет, то је, као што се зна, углавном била средња и сиротна класа наших људи. Галерија живих типова коју је он приказао у својим приповјеткама, веома је богата и разноврсна, и он ју је допуњавао кад год му је какав тип наших људи привукао пажњу. Ту су стари безнадежни практиканти, путујући глумци, артиљеријски поднаредници, зачешљани и тамбури вјешти брице, адвокати буџаклије, одаџије разних надлештава, ашчлије чокалије, молери пијанице, амали Бошњаци, тестераши Банаћани, механџије Цинцари, пандури Црногорци и др. Посматрајући својим проницавим оком и сликајући на свој начин тај реалан шарени свијет, Сремац је имао и свој нарочити начин ‘скупљања материјала’.

Он је, као што се зна, биљежио запажене особите ријечи и изразе који су му се учинили живописни, изразити и које његовим приповјеткама дају локалну боју и реалистички колорит; то је у његовим биљежницама носило назив ‘материјал’.

Једна за Сремца потпуно нова средина, са својим типовима у којима је он нашао пуно оригиналности, колорита и хумора, били су стари, предратни, професионални беогрдаски рибари на Сави, Дунаву и ритовима око Београда. Прилика да се са том средином упозна, дала му се кад је позван од моје стране да присуствује великим ноћним риболовима са мојим рибарским момцима, по читаве дане или ноћи проводио у друштву ових, у риболову или послије овога. То су у оно вријеме одиста био један радан свијет нарочите врсте, уских знања и погледа, али свијет задовољан својом судбином, који је живио на Дунавској Јалији и уским сокачићима, по кућицама и кафаницама у непосредној близини дунавске обале.

Продавши своју уловљену рибу, рибари су се разилазили по ондашњим многобојним, чисто аласким кафаницама, ту пречишљавали своје рачуне, препричавајући догађаје својих ловова, шалећи се аласки и задиркујући се међу њима. Сваки је од њих имао надимак, по коме су га једино и знали и који је често био такав да се није смио упоребљават у учтивом друштву. Уз ракију и вино ‘мештери’ (Лупур, Брка, Баџа, Фирга, Гашпар, Кења, Шепа, Рапа), после обрачуна са сопствеником алата, раздјељивали би момцима њихове ‘талове’, па би затим, мезетишући и пијући, правили план за идући лов, према добијеним обавјештењима о стању воде и о изгледима на успјех лова на појединим риболовним мјестима, аловски и лакташки рибарски момци (Кркља, Муја, Чућа, Клемпа, Барон, Маџа, Алафус, Медура, Слина, Деда, Шојка, Левента, Манга, Даскало, Каламуња, Ћора, Таланџа, Кумбараш, Крњета и др.), измјешани са ‘чунарошима’, надали би, објашњавајући се, паклену дреку по којој се аласка кафана могла још издалека распознати…

Био је то један интересантан свијет, који се није мијешао са осталим свијетом и кога је послије рата у Београду потпуно нестало. Тај је свијет необично свидио Сремцу и он је, у друштву са мном, или са Павлом Павловићем, кашто и са Владимиром Росићем, а често и сам, радо долазио у аласке кафанице на Дунаву да, уз полиће ракије или сатљик вина, посматра сцене горе описане врсте, слуша рибарске разговоре и биљежи оно што је желио да има онако како га је непосредно чуо…

Колико сам могао разабрати из разговора са Сремцем, приповјетка је требала да носи наслов ‘Рибар Крљка’. То је био рибар средњих година, нарочита симпатија Сремчева. Ми смо једну интересантну ноћ Сремац, Павле Поповић, Росић и ја, провели на обали Дунава, на мјесту гдје су моји рибарски момци радили великим аловом. Алов се разбацивао по широкој ријеци сваког сата преко ноћи; између два ‘мјеста’ скупљали смо се сви око ватре, пекли рибу, пијуцкали и слушали разговоре и приче рибара, понајвише Крљка. Он је као дјечак био питомац Српске матице у Новом Саду; из завода је утекао право у рибарске шегрте, у рибарству провео вијек и 1915. погинуо на Ади Циганлији. Као младићу, у једној алаској свађи, пробушено му је ножем грло; у рану је уметнута метална цјевчица, па је све то лијепо зарасло и није му сметало, осим малога крљања кад се наљути. Сремац је највише волио њега слушати, смијао се његовим рибарским авантурама и начину како он то прича, па је с времена на вријеме убиљежавао по нешто од тога у своју биљежницу.
Таквог је ‘материјала’ било доста у биљежници, али, како сам обавијештен, од свега тога није после Сремчеве смрти нађено ништа. То је неоспорна штета, а може се замислити шта би Сремац био у стању створити од таквог материјала. За тиме највише имају да жале они који познају предратни занатски рибарски живот у Београду, непознатој широкој маси, а чију би интересантност Сремац на свој начин истакао на видик и овјековечио онако како то више нико и никад неће нити може учинити.“

У библиотеци Поучник Српске књижевне задруге 1940. године излази Петровићева књига ,,Роман јегуље“, која је имала 187 штампаних страна а чији првобитни наслов је био ..Историја јегуље’’. Том књигом се, заправо, заокружује његов циклус од пет дјела која су настала током Петровићевих путовања по широким океанима, посебно као резултат претходних научних испитвања насталих на тим крстарењима. У наведеним књигама се најпотпуније износи сва Петровићева искуства и запажања која је он видио и доживео као члан угледних научних експедиција. Иако је овдје ријеч прије свега о поучној и популарној литературе, намијењеној млађој популацији и људима заинтересованим за поморство и роблов, он помно и зналачки износи низ веома значајних и литерарно уобличених поједности које заслужују наслов у коме се књига и појавила:, ,,Роман о јегуљи“. Да кажемо само да је ријеч о јегуљи, риби која се, иначе, јавља у преко 500 посебних врста. Треба само напоменути да су то рибе које имају витко и издужено тијело обично без крљушти.

Јегуље, иначе, живе у свим морима, али их има и које су становници слатководних вода, а живе као грабљивице, док им се дужина креће од 10 центиметара па све до три и по метра. Занимљиво је напоменути да управо те слатководне јегуље имају двије посебне фазе у свом развоју: најприје, до зрелости, живе у слатким водама, а затим се враћају у море гдје се мресте Њихово мјесто за мрешћење се налази у сјеверном дјелу Атланског океана, близу америчке обале; њихове ларве се потом развијају и преносе Голфском струјом до европске обале гдје добијају нови облик. Послије тога напуштају океанску воду и одлазе у слатководне сливове да би ту наставиле своје сазријевање и живот.

Петровићев ,,Роман јегуље“ представља изванредно зрело и успјешно литерарно и популарно дјело. Није ријеч само о посебном приступу и размарању животног пута једне од најчудоватијих водених животиња, већ и о настојању да се освијетле неке вјековне тајне које су непрекидно интересовале биологе и риболовце. Писац ту даје изанредно проницљив и свеобухватан приказ јегуље, при чему износи велики број сопствених запажања, опсервација и закључака. Дајемо кратак садржај те значајне и популарне Петровићеве књиге:

Вјековна природна загонетка. Мистерија јегуље. Први трагови стварности и рјешења једнога дијела загонетке. Истраживања Јоханеса Шмита. Двадесет и пет година крстарења по океанима. Резултат и значај радова Јоханеса Шмита.
Роман јагуље. Колијевка јагуље и улазак у слатке воде. Међуморфоза стакласте јагуљице у жуту јегуљу. Међуморфоза жуте јагуље у сребренасту. Свадбено прекоокеанско путовање. Јегуља на њеном плодишту. Живот и животне прилике у океанским дубинама. Како се практички врше дубинска испитивања. Кратка историја дубинских океанскиох истраживања. Шта бива са јегуљом на свјетском плодишту. Покушаји и неуспјех истраживања о судбини јегуље послије мрестења.

Допуне роману јегуље. Јегуље разних врста. Нерасвијетљене мистерије јегуљиног романа. Од француске обале до свјетског плодишта јегуље.

Око Азорских острва. Азорска острва и њихова околина. Шта се радило и сазнало у околини Азорских острва. Једна занимљивост у близини свјетског плодишта јегуља.
Михаило Петровић је коначно, преко пола вијека послије смрти (1943), постао доступан широком кругу читалаца и поштовалаца објављивањем његових многобројних дјела повезаних у једну цјелину. Наиме, Сабрана дјела Михаила Петровића су изашла из штампе у издању Завода за уџбенике и наставна средства (Београд, 1999), при чему она обухватају чак 15 обимних томова распоређених по разним областима којима се овај свестрани научник и стваралац бавио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: