Канонизација Ловћенског тајновидца

Пише: Јован Лакићевић

Када је прије седам година  Митрополит Амфилохије  предложио  Сабору СПЦ да се канонизује Петар II Петровић Његош, мојој срећи није било краја: коначно ће и творац српске  Библије  -„Горског вијенца“ ( да не спомињем „Лучу“, о којој је понајбоље говорио Свети Владика Николај), наћи међу светима!

Радост је кратко трајала, јер се већ сјутрадан огласио владика Бачки Иринеј, као портпарол, не знам већ чега, да се предлог „скида с дневног реда“!?

Био је то, да се банално изразим,  врућ шамар, не само предлагачу, него и свим мирјанима који су канонизацију Његошеву чекали шеснаест деценија!

У том часу био сам у својству српског гуслара у Вазнесењској цркви у Адмирала  Гепрата, гдје се обиљежавало 17 вјекова  од признања Хришћанства, и  гдје нам је домаћин био  Арсеније Арсенијевић, архимандрит, а данас и главни уредник „Слова њубве“. Извинуо сам се домаћину, а и бројним вјерницима због неколико неприличних реченица које сам тада изрекао:

„Жао ми је што данас када обиљежавамо овај празник, морам да вам кажем да „Милански едикт“ није потписао цар Константин (наше горе лист као и још 17 римских царева , рођених на тлу данашње Србије) , већ његов претходник, цар Галерије. Он је проглашен  за свеца, који је КРШТЕН  неколико часова прије упокојења! (Други је случај са његовом мајком Јеленом, која је хришћанство примила знатно раније).  Утолико ми  ми теже пада околност да Владика Његош ни овога пута неће бити проглашен за свеца, захваљујући неким неприличним односима у врху наше СПЦ.“

Мислим да сам тада поменуо и 22 свеца из светородне лозе Немањића, који су се нашли у св. Календару, од којих су се поједини  женили и 4 пута, неки и са малољетницама од 12 година, па им то није сметало да се нађу међу светима…

Не сјећам се да ли сам тада уопште и узимао гусле, јер сам био , како се то каже, у расположењу -изван себе.

Да будем искрен, имао сам за то и личне разлоге.  Неколико година раније, нас неколико мирјана покренули смо питање Његошеве канонизације.

Три српска гуслара, Бошко Вујачић( снимио је давних дана „Горски вијенац“), Славко Алексић ( снимио је „Лучу“) и ја, Јован Лакићевић, уз припомоћ Крајишника , гуслара Влада Руња, и  проф. Стојана Мандића (који је о томе написао двије књиге) кренули смо, као мирјани, у поступак канонизације Ловћенског Тајновидца.  Од Српског Сарајева, Хан Пијеска, Власенице, до престолног Београда. Имали смо у томе и благослов оца Јоила са Српског Тавора.

И свуда је то било дочекано са великим одушевљењем! Сазнали смо у Власеници, од нашег домаћина и великог патроте Звонка Бајагића,  да је млади ентузијаста, др Драгослав Бокан, посјетио наше владике с друге стране Дрине и неке руководиоце Српске, нешто прије нас и да је од  свих добио благослов за канонизацију… То нас је охрабрило, али од нашег посла није било ништа, све док Митрополит, неколико година касније,  није поднио предлог Сабору  за канонизацију. Како се то завршило, видјели смо.

Кад смо се десетак дана послије  већ споменутог Сабора срео с Митрополитом у Подгорици, једва смо се поздравили. Моје очајање је било толико видљиво, да је Митрополит морао да ме загрли и окуражи:

„Главу горе, Лакићевићу, Његош је и формално међу светима! Ево ти слика са ореолом Ловћенског Тајновидца. Кад сам га упитао – шта ово значи, рекао ми је: „Ми смо прекјуче, на Цетињу, баш као што је то Његош учинио својевремено са Светим Василијем и светим Петром Цетињским, прогласили  владику Петра  II  светим. А да ли ће то Сабор некад учинити, да би се Владика уписао у Књигу светих, видјећемо…“

Мјесец или два касније, кад су Патријарх Иринеј и Митрополит посјетили Москву, Митрополит је руској браћи дијелио слике Ловћенског Тајновидца под ореолом.  Кад га је Иринеј упитао – „Шта то значи?“, владика му је са смјешком одговорио:“То што видиш“.

Иначе, прилика је да кажем да ми је мој пријатељ Рака Паповић, пријератни ректор Приштинског универзитета,  сјајан бесједник и велики зналац историје (мада му то није струка), прије неколико година рекао да су наша браћа Руси прогласили Његоша светим још прије сто година, тако да је ово само реприза!

И на крају, још једна анегдота из Београда. Када је наш Митрополит, мало послије боравка у Москви, у сали Народног Позоришта примао  „Изви искру Његошеву“, односно праву „Његошеву награду“  у последњих петнаестак година, главни говорник је био – Матија Бећковић.

Поред Амфилохија  је сједио Иринеј који га је , како ми рече Митрополит, „онако чачански гурнуо лактом: “Добро, а кад ћеш ОВОГ да прогласиш за свеца?“

„ И, шта си му Ти одговорио?

„Види мене, ја бих и заборавио!“

Прочитајте ЈОШ:

Комунистичке ликвидације и спискови приликом ослобођења Рисна ’44: „Пропали ђаци“ стријаљали своје професоре

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: