Пише: Бећир Вуковић

Миропомазаник испод Ћипура владао је 60 година, онај Непоменик владао је 50 година, овај последњи посткомунистички поменик 30 година…

На овим просторима, да не кажемо тамним вилајетима, у једном свом сегменту, политика се никад није мијењала. Дефиниција ове моде свима је позната, народ је грбачио сваки детаљ сваке власти…

Е, сад замислимо да Кривокапић, Божена, Абаз, Мишко, и дружина, владају наредних 20 година…

Поштовани публикуме, можете ли икако, и иколико замислити такво замешатељство…

Пошто не знате како ћете замислити и издржати ни ових 200 дана и 200 ноћи, а не, не дај Боже 20 година, да вас не мучим иксконским мукама….

Као и у Тамном вилајету, тако и у Црној Гори – ко не подржи владу кајаће се, ко подржи – кајаће се…

Гдјекоји, помислиће – кад ћу се кајати, зашто да је подржим…

Гдјекоји, помислиће, дај барем да је подржим ових 200 дана и 200 ноћи, свеједно је тамни вилајет…

Мандатар Тамног вилајета каже – ништа никоме нисам обећао, сем што сам министрима обећао – и од мене имају одријешене руке – да сами формирају, молују, презиђују, и по дубини и личном нахођењу спуштају се низ вртлоге мокрих чворова својих кабинета…

Мандатар Тамног вилајета по мраку је изабрао анонимне министре, који, опет могу, по свом избору, по дубини да проспу своје анонимусе…

Тако се, по свакој једначини, и свим законима физике, мандатар Вилајета представља као човјек без икакве – одговорности…

Хтјели или не, али такву ријеч морамо читати као верглање некаквог залуталог политичког ентузијасте…

Успио сам да у влади не буде нико са листе на чијем сам челу био, цитирам по сјећању (пошто нема тога мајчиног сина – тога мајковића), који ће правилно цитирати мандатара Тамног вилајета…

Мандатар је једини за кога сам чуо, да не признаје цитат…

(Али, да не буде како сам по природи забораван, и не заборављам само политичке тираде ко што губим кишобране… Мандатар је рекао да се преко једне – сестринске банке – не, не дај Боже сестринске цркве – износе  милиони по дубини зарад куповине станова у Београду на води. Кад пресуши инспирација, на овом мјесту (ако и in4s не окрене да весла низводно), свакодневно ћу питати мандатара – нађе ли по дубини оне паре за гајбе у Београду на води…)

Па се неко чуди мјешавини подсмијеха и отворене спрдње којом се дочекује сваки јавни наступ мандатаров. Али, да не гњавим и вас и себе некаквим опскурним описима мандатара. Ствари треба сјенчити веселијим тоновима…

Код учитељице Милеве, срицали смо из Буквара:“Мама меси тесто…“

Код професора Здравка сричемо: „Тесто меси маму…“

У свету неђељу на пијаци Гинташ, тражим на црно дувана, који се безбели још може, тако, без по муке – набавити испод руке. Додуше, требало ми је и неколико картонских кутија, оних чвршћих, од јаја…

И даље је шверц цигарета основна привредна грана државе…

„Боже, Божене, Боже, Божене…„, чује се, допире иза тезге, неколико жена неблагоглагољиво сричу између главица купуса и мртвих мркви… Боже, Божене…“

И у таквим незгодним приликама, јаје у мојој руци обавезивао је закон теже, и разбило се на бетону, и прекинуло по свој прилици пантеистички разговор неколико комшиница…

(… наиме, дама је, вечери једне, по ко зна који пут гостујући на извјесној телевизији, расправљала о потреби – експертизи – одн. вјечтачењу, изношењу стручног мишљења у циљу откривања – материјалне истине – о колтурној баштини, Боке…

… после извесног времена, дама се заборавила, и са чуђењем, раширених руку од лаката, и повишеним тоном за даму тога калибра, питала: па, ова омладина, која по зидовима црта Капелу на Ловћену, шта хоће, куд то води – па они и не памте Капелу на Ловћену…

Боже, Божене…)

Нарочито, на пијацама, политика није маргинална тема разговора, и тако по васцијели дан…

Ускоро, самоуслуге и пијаце биће основно поприште политичких обрачуна…

(Јаје се разбило… Природа је очовечена, човјек постаје ствар…)

Потоња политичка вијест

У Травнику, на изборима побиједио је човјек, који је јутрос умро од короне..!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: