Георгиев

Пише: Булатовић И. Богић

Колико некога цијени, колико неку личност поштује, колико се боји културе и умјетности, у каквом је страху, зебњи, у каквом је дрхтању једна диктатура, полицијска хунта, у каквом „мучењу издишу њени членови“ и репићи, један владарчић, колики је миш једна звијер, једна ала колика је врана, никада не можемо познати и претпоставити по томе колико је новца и угледа (којег је лишена) уложила у неке пројекте, неке покрете, неке зградетине, музеје, неке колосеуме, неке сурогате, колико то можемо пластично доживјети и егзактно појмити када покрене институте цензуре.

Када проскрибује, рецимо Медијалу, када сатанизује, рецимо Уроша, када откаже, рецимо, свечану салу Митрополији, рецимо, у пет до дванаест, у минут до Црвеног Слова, илити када једном рецентном

композитору забрани улазак у родни град, рецимо у Фиренцу, у Тоскану!

Колико заправо врло штује, врло са страхопоштовањем гледа на умјетнике црних и бијелих таласа, на магију стварања и школу завођења, на енергију творачке харизме, тек ћемо у примитивним формама владања схватити када њини кербери отпашу своје мачеве и зазвече њихови ланци. Када у ноћи, по буџацима, по улазима и подрумима у којима је претходно уништена расвјета, по парковима са ниским растињем повјешају пјеснике, али тако да они заправо чуче.

Када се пјесници замакну, али тако да су извршили три самоубиства, када су склони епилепсији, али тако да је потребно да им с леђа приђу макар три јака, утренирана младића, колико су опсједнути и суицидни, али тако да им држава обавезно пошаље легионе црних, посилних… Колико се боје те прејаке Речи, колико им заправо тешко пада владање, а још теже лијепо владање, видимо када јадници забране улазак у мјесто рођења, рецимо, Владу Георгиеву.

И да којим случајем нијесмо знали ко је тај младић из Херцеговог града, човјек би пожелио да чује шта он то тако опасно поје. И да не вјерујемо у вриједности и значај стварања, ми би се поклонили митским моћима харфе, и да немате став ни животни, ни умјетнички, ни философски, ви постајете опасан конзумент једног поп правца и ви би, и ваши савремени сличњаци могли тој диктатури приредити један, рецимо Вудсток, једну, рецимо Чесму, и то Хајдучку, једну, рецимо Литију, и то Крваву… а онда: куку њојзи!

Толико је она, та јадна хунтица, та сирота маћехица, толико је она сујетна и повријеђена, толико је она љубоморна и примитивна да јој више није битно што урушава саму себе, што сијече грану на којој сједи и од чијег нектара живи. Њој није више до живота, није јој ни до чега. У њој побјеђује, њу надвладава, њој суди њен неталенат, њена сужена свијест, она одбија живот борећи се против истога, њу убија некреативност јер бори се против креационизма.

Али колико је јадна та снага зла, колико је биједна у историјскоме протоку свједочи нам то што сењено име доцније памти само према односу према Човјеку, према Умјетности, према Ствараоцу, према Слободи, том негатином односу према Љепоти! Диктатура је кич!

Колико су јадни и биједни, у каквом су они проблему када у одступници, у предсмртном ропцу када се они понашају као да су нека моћна власт, некакви владари у столици шкрипавој на пустој, голој ледини који наређују некаквим цариницима да измишљену границу случајно не пређе, да у наше територијалне воде случајно не уплови једна лађа са које Барба ослушкује и живи фугу мора. Ропство: невер мор!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: