Српска војска у Црној Гори – своја на своме

Пише: Дашо Дурутовић

Достојевски је једном рекао да је веома чудно да људи који не знају ништа ни о чему, покушавају да се питају и закључују о оном ешто нико не зна. Шта је то што нико не зна?  То су тајне Божије, нама често неразумљиве, али није дато човјеку да то зна, већ Бог о томе одлучује. Овдје на земљи један догађај се може описати, доживјети и презентовати у времену када се догодио или касније на више начина, али је истина једна и посебно када се ради о догађајима у последњих сто година, од којих и ми памтимо учеснике тих збивања.

У последње вријеме споримо се око те „страшне 1918.“, гдје су мишљења подијељена у нашем подијељеном друштву, али истина је једна и јасна. Постоје правно, политичко и војно становиште ситуације у којој се нашла Краљевина Црна Гора у љето 1914. године, након објаве Великог рата. Црна Гора је до тада проширена територијално, обухватала је дио данашње Метохије, као израз чувене пјесме краља Николе Петровића „Онам *намо“.

Додуше, није обухватала Паштровиће, Спич, Боку, мада данас има неких из тих крајева који „кукају“ како су окупирани од самих себе, а окупирани су својим незнањем и доктрином, јер су идолопклонство према Брозу и комунизму само замијенили некаквим монтенегринством.

Црна Гора је тек почетком двадесетог вијека формално настала од феудалне капиталистичке државе, помагана од Русије да опстане. Ислистрације ради руски цар је 1906. узео зајам од Аустријске банке како би помогао солвентност Црне Горе, којај није ни имала своју валуту, већ је користила разне друге, а најчешће злато, односно дукате, мада је ријетко ко то и имао у општем сиромаштву.

Друштвене прилике су биле такве да је један систем био на издисају и народ је тражио не само у Црној Гори већ у свим земљама будуће Југославије да се уједини, то је било опште расположење кроз вјекове,а посебно крајем 19. и почетком 20. вијека.

Краљевина Црна Гора је ушла у рат, склопила савезништво са краљевином Србијом и стала у ред сила Атанте, све до капитулације у јануару 1916. године. Тада су по овлашћењу предсједника владе Лазара Мијушковића уз сагласност краља Николе који је побјегао из Црне Горе, преко Албаније за Италију на Цетињу опуномоћени представници Петар Ломпар и Јово Бећир потписали капитулацију краљевине Црне Горе. Дакле, то је био краљ којега сада идеализују новокомпоновани монтенегрини (који су узгред речено истовремено и за краља Николу и за Зеленаше, и за Тита и за Крста Поповића, и за Вељка Милатовића и за Мила и за комунистички и за Алај барјак), што је заиста са стране здравог разума необјашњиво , али истинито.

Надаље, краљевина Црна Гора капитулацијом се предаје Аустроугарској монархији, окупирана је и није више на страни сила Атанте, већ испада из тога строја. Који су били мотиви за тај чин друго је питање. Не осуђујем, одмах да појасним, али у Црној Гори од тада настаје тежак период окупације и стравичних злочина Аустроугарске војске и полиције, која управо свијим актима узрокује стварање Комитског покрета , људи који су се одметнули у хајдуке – комите  и вршили герилску борбу у мањим скупинама, све до ослобођења 1918. године. Поистовјећивање тих људи – комита са данашњим монтенегринима и наследницима комунистичке и тоталитарне идеологије је неукусно, опасно и чисти фалсификат.

Долази дакле јесен 1918., дан побједе савезника у великом рату, 11.11. 1918, године, гдје Србијанска војска побједоносно надире из Грчке и враћа се у Отаџбину. Илустрације ради у Сплиту је била табла на риви уклесана у камену са посветом српској војсци која је ослободила Сплит. Сплит је сјеверније од Будве, Паштровића, а морала је прво проћи кроз ове крајеве до Сплита.

Опште расположење народа у Црној Гори, а посебно мотивисано дугом аутократском владавином краља Николе, подјелама, неправдама, разним интригама, које мало људи зна, јер ми обично идеализујемо , а не гледамо реално, условило је да је скоро цијело становништво тадашње Црне Горе, без обзира на национални састав или вјеру било за стварање нове уједињене државе. Нико није вршио притисак о коме се данас прича, нема никакве окупације, свој на своме није окупатор, народ је хтио уједињење са Србијом и осталим земљама у нову државу касније названу Југославија.

Једноставно био је такав моменат и лично мислим да краљевина Црна Гора није могла остати као самостална држава у тим оклоностима и нове подјеле свијета након Великог рата. Посебно због чињенице потписивања капитулације 1916. године. Тим чином је практично нестала. Ништа се спектакуларно није догодило те 1918. , једноставно тако је у том историјском моменту морало бити. Да ли су постојали опоненти томе, јесу како у замљи тако у иностранству, посебно у Италији која је и потпомогла „Божићну побуну“ из 1919. године.

Сви догађаји након тога, сукоби, проливена крв  – израз су политичких подјела, неслагања, борбе за примат и власти, а не националне подјеле. На жалост свих нас дошло је до сукоба као последица „Божићне побуне“, до проливања крви међу најближим рођацима, али та пракса нас прати и дан данас, наша неслога и подјеле. На крају моје приче апаловао бих да се име комита, који су били борци против окупације Аустроугарске монархије, а неки су се прозвали комитима и након 1919. ( присталице Краља Николе – противници уједињења) се не узима узалуд и не срамоти од стране данашњих монтенегрина који нису достојни да се тиме ките, јер немају никакве везе са комитима, нити националне, нити идеолошке, политичке или било какве друге, а нису им били из куће као некима од нас.

Да подсјетим, кобна је та 1916. , а не 1918 , али коме причати, јер људи у савременом црногорском друштву не познају да ли је на слици Марко Миљанов , али знају до у детаље све учеснике ријалити програма. Сами процијените колики су то „комити“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: