In memoriam: Шешир једне историје

Пише: др Батрић Бабовић

У двадесетом вијеку било је најтеже бити историчар. Љекари говоре да је позив бијелог мантила најбременитији и најсуптилнији, али би трезвоумни аналитичари честитом историјском записничару дали примат. Учитељица живота је најбоља болница, ако се бави реалним чињеницама и истином, и ако биолошки наследник историчара, по вокацији љекар те „ знакове поред пута „ препознаје на начин примјерен времену и реалном политичком оквиру.
На овај начин могли би започети причу о животу и дјелу академика Миомира Дашића. Берански Коста Вујић је својом отменошћу, господством и ерудицијом паралисао крвоточне и суперселективне једностране „ историјске истине“ непристрасним сагледавањем цјелине историјских, културних, цивилизацијских, друштвених и политичких процеса.

Образовање је сматрао насушном потребом и радном обавезом. Стално је читао и писао, говорио мудро, умјерено и одмјерено, образлагао суптилно, духовно и несвакидашње. На питање које би му саговорник упутио знао је да извага и одмјери његову важност, а затим да дискретним језичким кроком помјери границу очекиваног образложења које је постављач питања имао у свом уму. Несвакидашњи интелектуалац скривене хришћанске духовности све своје саговорнике никада није остављао равнодушним, независно од теме која је била на дневном реду. Одговори су били као на шаховској табли, мудро процијеђени као нектар сабраног знања и искуствено избрушеног ранијег живота.
У свом дјелу „Школа Историја Политика“ цитирао је Маркса и Енгелса и њихову дефиницију историје. Нису му биле стране методолошке процедуре у СССР гдје је као нужност наглашавано да треба читати Пушкина, Љермонтова, Толстоја, Чехова, Горког, Достојевског, А.Толстоја, Симонова, Шолохова, Островског, Доброљубова, Писарева, Чешнивског… Ту сам прочитао да без позива на умјетничку литературу није могуће изучити историју Њемачке, Француске, Пољске,Италије…
Како би се препознале модерне историје Запада и Истока са политичким и друштвеним процесима требало је читати Драјзера, Голсвордија, Кронина, Џека Лондона, Мичела Вилсона, Луја Арагона, Кафку, Камија, Марлроа и Ремарка… Ту су и анализе о Лалићу, Крлежи, Андрићу, Селимовићу, Ћосићу… Савјети академика Миомира Дашића били су мелем на ране поцијепаног федералног југословенског простора. Рефератима са научних скупова историчара бивше државе, поткријепио је потребу реконструисања историјских програма за средње школе и калибрисање према модерним политичким и друштвеним токовима, не губећи из вида истину као једину водиљу и вертикалу. У зборнику ЦАНУ са корицама жуте боје једини је описао НАТО агресију на СРЈ 1999.године.
Према подацима оних који су пратили његово дјело говори се да је креатор хиљаду библиографских јединица. Да је написао само ово цитирано био би еквивалент историчарима свог времена. Његовим научним прегалаштвом Ровца, Шекулар и Васојевићи су постали историјски хербаријум а беранска Гимназија звијезда средњошколских и универзитетских позорница.
Хладне октобарске ноћи Жарко ми је рекао да пожурим ако желим да га затекнем живог. Уграбио сам га десетак минута прије упокојења.
У дому Дашића наставило се са сузама и откривањем бројних невиђених дубина. Он је уснуо као дијете, а зрели људи плакали као малишани без заштитника. Сјетио сам се ријечи његовог савременика и пријатеља Милоша Пешића који је једном приликом казао да је Миомир велики човјек и да је писао само истину.
Гледајући га како лежи непомичан и спокојан кренуле су ми у сјећања слике са булевара Светог Петра Цетињског. Отмени господин у капуту, са шеширом и краватом, у том часу окренуо се пут Небеса што је потврдио и својом посмртном опоруком.
Историја коју је написао остала је као огромно завјештање за будуће историчаре.
Историја коју је смртни час показао већ написану подсјећала је на пјесму „ Плава звезда “ Мирослава Мике Антића.
Ја ти нећу рећи шта је ова звезда плава,
Звезда сјајна.
Кад је нађеш-сам ћеш знати
Сад је тајна.
Догодине у Ровцима!
Вјечни спомен шеширу једне историје академику Миомиру Дашићу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: