Џејева недеља

Пише: Мишо Вујовић

„Успори мало судбино сестро. Иди на неко друго место, шта смо ти криви шта смо ти дужни, јуче срећни данас тужни…”, певао је сетно још деведесетих Џеј, али није умео да успори. Волео је изазове живота, немилосрдно се трошећи, до последњег даха. Арчио је себе као добар део власника неспутане даровитости. Био је човек без табуа о себи и другима. Готово да нема тајне коју је прећутао пред јавношћу. Смејао се поделама међу Ромима на Ашкалије, Египћане, Цигане, беле Роме:
“Ми смо Цигани, шта ту има да се фолирамо. Замисли да ја дођем на Дорћол и кажем да сам Египћанин, сви би ми се смејали”, говорио је о свом пореклу овај рођени шоумен који је до последњег тренутка остао несташни дечак са Дорћола.
Са белим шеширом, тамнопут, без ожиљака на лицу, али дубоким резивима у срцу, подсећао је на неког ортака Чикашког боса Ал Капонеа. Волео је да снима спотове са уличним или мафијашким имиџом.
У ствари и поред несташлука, испада у раној младост, проблематичног окружења…, Џеј је имао широку и танану душу.
Проживео је трауматично детињство, улица била му је дом. Због крађа као клинац са тек напуњених десет година живота, постао станар установе за малолетне преступнике. Његов хит “Недеља”, посвећен је животу у Дому. Недељом би, дисциплиноване штићенике, награђивали одласком кући.
“Недеља и сви сте ту а мене међу вама нема…”, сликовито гласи рефрен ове аутобиографске песме, настале као успомена на грехе у раној младости.

Мајка му није праштала, отац је био меког срца. Са мајком се коначно измирио када се 1991. године на Ташу, попела на бину са букетом за немирног сина – чија је певачка звезда већ сијала у сазвежђу славних.
Џејеве песме су се певушиле на сваком месту без разлике на генерацију или социјални статус. Сетне, метафорчне, животне, помало тужне, музички беспрекорне, негде у дубини су осликавале празнину времена обележеног ратовима, пирамидалним штедионицама, инфлацијом, видовњацима, лажним херојима, државним преварама…
Док се већина клела у поштење Џеј је јавно исповедао грехе из младости.
Био је један од ретко поправљених у поправном дому. Музика, коју је обожавао, одвукла га је са улице, али није успела да обузда његов темперамент, брзину живота, склоност ка алкохолу и супстанцама за опуштање. “Волео је вино кафане и жене”, рекли би његови пријатељи.
Певао је будећи емоције, дижући публику, доводећи атмосферу до усијања. Џеј Рамадановски својом енергијом и сценским умећем знао је да подигне гледсовр попут Марадоне или нашег Шекија.
Упознао сам га на почетку каријере. Певао је у “Клубу народњака”.
“Ко ти је овај ганци?”, питао сам шефа клуба?
“Биће најбољи југословенски певач”, одговорио је озбиљним тоном.
Те ноћи, смо попили неколико флаша
“вранца”, Џеј је забављао друштво не штедећи грло, а још мање новчаник. Звао је туру за туром, потрошивши цео хонорар.
Знао је да прича вицеве, на сопствени рачун апострофирајући себе као негативца, што му се није могло приписати. Смејао се када смо се након деценију ипо срели код Мирка у ресторану Оскар:
“Шоми ме није штедео у неколико текстова”, кроз смех ме представио друштву за столом.
“Ја сам само певао мом другу и његовим пријатељима”, смејући је покушавао да се правда за неке маратонске журке затвореног типа на црногорском приморју о којима сам својевремено писао.
Представљао је јединствен пример самоникле оригиналности, певач емоције, раскошног талента, сетног гласа.
Џеј Рамадановски је био човек који никада није скривао лични пут од плочника до звезда. Говорио је јавно о својим несташлуцима из младости о шибицарењу и другим преступима.
Он је својим баршунастим гласом уз даровиту Марину Туцаковић пресликао део свог живота , у коме су се огледнули и многи други обични – испуњени или промашени животи. Певао душом, живео инстинктом, реаговао срцем и његов раскошни таленат је неспоран као и храброст да своју прошлост изврне јавности попут џепова у станици полиције, где је као младић често гостовао – али кажу, тамо није био склон “певању”.
Недеља је била животна песма Џеја Рамадановског. Певао је ту песму са сузама на сахрани Николе Бојовића. Певао и плакао, као корифеј бола. Недеља је дан туге и радости у његовом турбулентном детињству. Недеља је дан када је покривен звезданим искрицама, отишао у вечни сан, неукротиви боем са београдског Менхетна!
“Недеља и сви сте ту али мене међу вама нема…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: