Николић: Наташа Кандић је свједок ћутолог трговине људским органима на КиМ

Пише: Радан Николић

У књизи „Лов: Ја и ратни злочинци“, бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте први пут је проговорила о ужасним злочинима косовских Албанаца – киднаповању људи, вађењу и продаји њихових органа по завршетку НАТО агресије 1999, када су, како пише, „косовски Албанци транспортовали камионима преко границе Косова, ка сјеверу Албаније, 300 киднапованих лица“ до „жуте куће““ гдје су  им хирурзи вадили органе који су потом „превезени преко аеродрома близу Тиране у хируршке клинике у иностранству и пресађивани пацијентима који су то плаћали“.

Углавном све што је знала Дел Понтеова о киднаповању, убијању и трговини извађеним органима косовскометохијских Срба, Рома и Црногораца, знала је и њена блиска сарадница Наташа Кандић извршна директорка Фонда за хуманитарно право, лобисткиња косовских Албанаца и промотерка независног Косова. И Дан данас њене пројекте, који су у суштини антисрпски, односно прохашки, осим Сороша и других моћника – глобалиста, подржавају и ЕУ и УН, па и Република Србија, што јасно свједочи о стању права и правде крајем 2о. и почетком 21. вијека. Тако је и прошле године УНДП подржао пројекат Фонда за хуманитарно право „Право на репарацију ратних злочина“. Дакле, свједок ћутолог трговине људским органима на КиМ и јуришник на Србију, право, правду и истину о ратним дешавањима деведесетих Наташа Кандић има јаку међународну подршку.

Покојна Смиља Аврамов – истакнути српски стручњак за међународно право и активисткиња Одбора за заштиту Срба од Хашког трибунала која се посветила објелодањивању злочина и геноцида над Србима у двадесетом вијеку, у једном од ауторских текстова на тему трговине људским органима навела је да је случај вађења органа на Косову само последња карика у ланцу трговине људским органима, које је отпочело почетком ратних деведесетих у Хрватској и БиХ, када су хрватски и муслимански војни хирурзи вадили органе киднапованим цивилима српске и ромске националности и заробљеним српским војницима (Вуковар, Госпић, Босански Брод, Купрес и др.) зарад трговине.

Указујући на доказе, Аврамов је записала: „Трговина људским бићима и њиховим органима надмашила је нацистичке злочине у вршењу медицинских експеримената над живим људима. Доктор Менгеле био је аматер у односу на „монстере“ – чудовишта која су изашла испод кишобрана НАТО“.

Аврамов, тврди да је Дел Понтеова својом књигом заправо покушала да скине одговорност са себе и Хашког трибунала и негира њену тврдњу да о вађењу органа нијесу постојали веродостојни докази, те да је прича о „жутој кући“ увелико бацање „прашине у очи“ како би се одвратила пажња од збивања у америчкој војној бази „Бондстил“ на Косову и наводи да су „иза трговине људским органима стајала „предузећа пакла“ – „приватне“ америчке војне корпорације ослобођене било какве правне контроле. „У транскрипту прислушкиваних разговора код српске обавештајне службе о томе постоје драгоцени подаци. У разговору Весли Кларка, команданта НАТО снага за Европу, обављеном 15. августа 2001. године у швајцарским Алпима, са Хавијером Соланом пред Кларков пут на Косово, Кларк је рекао: „Морам да обавим важан посао, обећао сам да ћу да донесем бубреге…“ Солана је на то реаговао: „Добро ради болница у Бондстилу, као и цела база“. После две недеље Кларк се сусрео са Тачијем у Приштини. Из минијатурног микрочипа одашиљани су подаци о договору са српским политичарима о слабљењу бојеве готовости Војске Србије, о уништењу тенкова и ракета, али и сасвим отворено питање Тачија упућено Кларку: „Верујем да је Краљевска болница у Лондону задовољна сарадњом по питању органа за трансплантацију“, пише Аврамов.

Све у свему, што се тиче трговине људским органима у Хрватској, Бих и АП КиМ, током и након ратова 1991/1999. на Западу ништа ново, а наде у правду Хашког трибунала су нереалне. Јесте да кривично дјело ратног злочина не застаријева, али се протоком времена увелико то правно правило обесмишљава ако злочинце за живота не стигне казна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: