Секула Дрљевић: Највећа је црногорска дужност борити се за уједињење Српства

Велика могућност нашега културног и економског препорода је у царинској, војној и дипломатској унији између Црне Горе и Србије. У тој унији налазим једини извор нашега народног благостања, сматрајући је природном економско-политичком последицом територијалнога спајања српских краљевина и нужном наградом крвавих ратних напора српскога народа.

Ако сте помислили да је ове ријечи изговорио неко од ученика Подгоричке скупштине 1918. године или да сте их можда чули на неком од митинга присталица заједничке државе уочи референдума 2006. године – варате се. Њихов аутор је Секула Дрљевић, а изрекао их је на сједнице Скупштине Црне Горе одржане 10. фебруара 1914. године.

Колико је Дрљевић био ватрени заговорник уједињења указује и његово излагање на ванредној сједници црногорског парламента, 1. августа 1914. године, поводом објаве рата Србији од стране Аустроугарске.

„Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Аустроугарска. Сукобио се аустријски империјализам са српском државном идејом…. Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу. Ово је, господо, почетак коначног свршетка аустроугарске државе, чији је крај највиши интерес цивилизације. Жалим, само, што право још није створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи за собом и објаву рата од стране Црне Горе. Али обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства“, казао је тада Дрљевић.

Он се са нескривеним жаром залагао за хитно политичко, економско и војно зближавање Црне Горе са Србијом, да би касније у потпуности промијенио политичке ставове.

Секула Дрљевић је у правом смислу био контроверзна личност. Његова политичка заоставштина и данас је дио спорења у Црној Гори, пошто је Дрљевић , који је послије завршетка Другог свјетског рата проглашен за ратног злочинца, аутор спорних строфа актуелне  црногорске химне.

Према доступним биографским подацима, Дрљевић је бивши црногорски министар и посланик Краљевине Југославије, рођен 1884. године у селу Равни у Морачи. Средњу школу је завршио у Сремским Карловцима, а Правни факултет у Загребу.

Као веома млад, са свега 25 година постао је министар правде у црногорској влади (1909) да би четири године касније постао посланик у црногорској скупштини.

Послије завршетка Првог свјетског рата постављен је за начелника у Министарству правде Краљевине Југославије. Од 1925. године је црногорски посланик у Народној скупштини Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

На почетку Другог свјетског рата прикључио се италијанским окупаторима у Црној Гори, а при крају рата одлази у Загреб и постаје близак сарадник усташког вође Анте Павелића. Септембра 1945. убијен је у аустријском селу Јуденбургу од осветничке руке црногорских четника.

Шта је тог човјека натјерало да крене путевима издаје и колаборације са италијанским фашистима и хрватским усташама, као и да се данас сматра за највећег црногорског сепаратисту и колаборационисту. Одговор на то питање лакше ће дати психолози него политичари или историчари.

Јер, није лако објаснити како се у кратком животном вијеку какав је био Дрљевићев, може прећи пут од вјерног сарадника и миљеника црногорског краља Николе до његовог највећег непријатеља, од одушевљеног присталице зближавања Србије и Црне Горе до највећег сепаратисте и разбијача југословенске државе, односно до Павелићевог сарадника.

Можда је одговор на ову дилему најбоље дао Петар Други Петровић Његош – „Ми смо Срби народ најнесрећнији. Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом, те се звати Србином не хоће.Ово ти је Србе искобило – робовима туђим учинило“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: