Бећир Вуковић: Видећемо
У часу док пишем не зна се кад ће се формирати локална власт у главном граду, али полоитичари кажу: видећемо. Па ипак ни то нисам сасвим разумео.
Што се пак тиче вас, немојте се ослањати на мене, протегните ноге, промените смер, а за почетак је доста само акцентовати: па, видећемо..!
Видећемо, чуо сам оновечери преко рамена и отад немам мира, видећемо, наставили су да понављају преко заиста исувише кривог моста. Видећемо. Тако се уосталом и каже за било шта, и било када. Видећемо, тада вас стварно одбијају. Тако су некада и најумнији након вишесатних полемика завршавали разговор у ходнику, том речју почињале су револуције и истом се завршавале, тако се растају озбиљни љубавници, нажалост, тако почињу сви хируршки захвати, тако ће рећи и лекар након уобичајеног пада жене у несвест, које је било у моди све до нових видова социјализације које су довеле до апсолутног одумираља било какве културе шетње. У једном роману на крају сваке шетње, дама се онесвести, али другом згодом видећемо и зашто.
Видећемо, том речи завршава се и опет почиње било који експеримент. Можете ли замислити икакву шетњу у било каквом друштву а да се често, скоро на сваких десет корака не понови: видећемо. Како је и колико је спасоносна ова најнеобичнија реч коју познајем и коју сам икада чуо. Не знам зашто испод натписа „шалтер” не стоји и “видећемо”. У време господства, у времена краљева и принчева, видели смо, постојале су незваничне школе шетњи, стилови шетњи, зна се када се и куда се шетало, нити је могао нити смео било ко да шета, овај или онај није се смео укључити у колоне шетача, знало се за колико и колико времена се савлада та и та маршрута и тако даље, било је да тако кажемо више праваца шетњи, знатно више од икаквих праваца уметничких, плавих, ронамтичних, кубистичких и сличних, подразумевало се да само граматни што ће рећи учени шетају, и само кадшто, успут кажу: видећемо, и знало се ко вазда оборене главе стоји неколико корака поред пута. Једног поподнева враћајући се из шетње са Чепурака, чуо сам омањег чичицу како сасвим релаксирано завршава свој поглед о томе и томе, можда чак и заокруживши поглед на цео свет сасвим јасним и лелујавим гласом: видећемо. Кажемо ли видећемо, значи да фигуративно и наоко апстрактно видимо дату ситуацију, извесну сцену, или опис нечега важног или пак сасвим споредног што је на крају крајева исто, и баш то и то тако и тако дефинишемо, што је, руку на срце, и најприхватљивије за сав околни свет, био он транзициони или туристички или аутистички; кажете ли видећемо, истовремено и стојите иза става да је вас баш брига пошто и немате на уму неки обухватнији пројекат.
Некада сам имао времена да шипчим од Звездаре до краја Бежаније, некада кад се имало шта видети изнутра, кад се једино изнутра и гледало, у време кад је током целог пута, негде преко Теразија, било доста и гестом назначити то драгоцено: видећемо.
Не знам где сам прочитао, али ништа вас не кошта да ми верујте, најневероватнији допринос дефиницији ововремених шетача: има људи који шетају док су само на селу, рецимо на Веруши, а то су такозвани грађани, и, опет, има људи који шетају само градом, а то су они који су са села. Већ на крају исувише кривог моста почео сам тражити своје место у наведеној ововременој паланачкој дефиницији.
Суочен са затвореним вратима гробља одговрама на нимало лако питање: која сам пак ја врста шетача. Не треба вам пречица, и сам велим да сам обична сељачка протува. Налазећи себе са олакшањем сам наставио према шаховском клубу, а мој темперамент добијао је извесне контуре знајући да ћу боље проћи за шаховском таблом него што су прошле моје ноге иако снабдевене разгаженим ципелама. У пролазу ублизу солитера један полутан одгалопира у љубавну шетњу настављајући са чишћењем сапи. Народ би рекао да иде за својом ногом. Коначно, тај нимало пријатни торзо нестао је иза стуба бивше сдека службе, ја сам напокон ушао у клуб раскопчане пертле што је већ знак који ме у сваком смислу издаје: у поодмаклим сам годимана, и крај је мојих икаквих љубавних лутања.
Пре неколико дана неким испразним књижевним послом био сам на планини, и испало је да је та шетња досегла чак ниво књижевног жанра. По гудурама, преко брегова, око цесте, кроз шуму, са свих страна извирали су шетачи, само и само неуморно грабећи, скоро некакав бесполни људски род, мушке глуперде са крпама по главама, жене у баканџама и прљавим шорцевима са јаким ножним листовима, натоварене ранцима, без сиса, једва хватајући ваздух, и уз те пустопољине напросто блуде духом, једна група изби из некаквог невидљивог кањона, упрло једно другом у задњицу, куда иду, одакле су, где ће омрћи, где разапети шатор, какви су то номади, какав је то крај и ругло сексуалности, или је само у питању варкао попут оне оптичке кад је у питању хоризонт, што му се више примичете он се више одмиче, видећемо где ће све ово изнитити, какав је узао на крају, каква кукичица, удило, омчица, видећмо какав је смисао не само шетача и еколога него и целог живота, па ипак, као да ме нешто прободе посред срца, помислих да се не враћам истим путем, него около, па шта ми бог да, али сенке су већ радиле свој посао, знам да се у планини брзо смркава, видећемо, понављао сам иако сам био сам, шетачи нестадоше, угажена трава још је одбијала да се врати у природно стање, у даљини чуо се лавеж пса, да ли се лавеж простирао само у овом правцу, већ сам посустајао скољен чемером и глупостима, признајем и поломљен аматеризмом са поменуте књижевне сесије, седео сам без икакве воље да било куда кремем, заиста треба се стојећи одмарати попут коња, речју, немојте издати ноге зарад гузице, ноге су и више од руку, никада нисам ни знао шта да радим са рукама, и чим померим руку стизало је однекуда оно претеће: не!, најгосподственији шетач руке остави позади, зато, пут под ноге, а за остало, зна се, видећемо.
У часу док пишем не зна се кад ће се формирати локална власт у главном граду, али полоитичари кажу: видећемо. Па ипак ни то нисам сасвим разумео.
Што се пак тиче вас, немојте се ослањати на мене, протегните ноге, промените смер, а за почетак је доста само акцентовати: па, видећемо..!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
