(ВИДЕО) Васкрс идеје о маузолеју

Председник црногорске владе Блажо Јовановић упутио је Ивану Мештровићу поруку: „На основу Ваше раније концепције споменик би био маузолеј, на врху Ловћена тамо гдје је сада капелица“.

Амбиције везане за подизање Мештровићевог маузолеја Његошу на Ловћену биле су једна нова, садржајно преобликована фаза у непрестаним настојањима државне, партијске или црквене политике да великог песника окују ланцима својих тренутних или дугорочних интереса, што траје од момента његове смрти до данас, а сва је прилика да ћемо се са таквим амбицијама суочавати још дуго.

Рекли бисмо да је све то препознала Исидора Секулић. У студији Његошу. Књига дубоке оданости, коју је објавила 1951. пре обележавања стогодишњице његовог рођења, Исидора је подсетила на догађаје пре Другог светског рата и изрекла свој оштар негативни суд и о познатом попрсју Његошевом које је тих година израдио Мештровић:

„Та глава је леп приказ „лијепога Владике“, али ми сматрамо да је нетачан приказ Његошева лика, и спољашњега лика, и лика као симбола унутрашњег човека.

Глава та одаје танан уметнички рад, али то није суштински Његош. (…) Лик је, код Мештровића, без потребе и много идеалисан, и то неадекватно оригиналу идеалисан: поза главе, као симболистика унутрашњег човека, неадекватна је бићу Владичину, неадекватна истини. Глава Његошева је не само нетачно, него безмало непријатно погнута – човек се и нехотице сети забелешке: да је тешко болесноме Владици глава тако немоћно падала на груди, да ју је требало подупирати. (…) Скулптура ова није потекла из оригиналних података; то није Владичин оригиналан и нормалан лик, то није израз духовне или карактерне конституције Владичине. Што још посебно жалимо, то је следеће: та уметничка визија Мештровићева, то је већ више но прилично типизован модел његов за главе маркантних мушкараца из врло разних категорија. Стоји тај модел у аутопортрету Мештровићеву; исти модел у неколико глава Косовских хероја; донекле у лепој глави Индијанца јахача; па ето сад стоји и у глави Његошевој.“

„До Његошева споменика и лика ће ваљда ипак једаред доћи“, с неверицом и надом записује Исидора Секулић.

Партијски и дневни лист Борба известио је у мају 1952. године да је Влада НР Црне Горе замолила југословенског амбасадора у Вашингтону Владимира Поповића да у њено име понуди Мештровићу израду споменика на Ловћену, те да је скулптор прихватио ову понуду, због чега је председник црногорске владе Блажо Јовановић упутио Мештровићу поруку коју је Борба објавила:

„Споменик Његошу, ми замишљамо у виду дивног и величанственог маузолеја који би као велико умјетничко дјело био израђен у духу онога што је највише инспирисало Његоша: ‘правда, слобода и достојанство човјека и народа’ – како Ви то лијепо рекосте у уводу Вашег писма другу Поповићу. Тај маузолеј поставили би на врху Ловћена тамо гдје је сада капелица.

Ми сматрамо да би таквом споменику као великом умјетничком дјелу у славу Његоша најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне епике, а не религиозно-црквени мотиви.

Према томе, неки од основних елемената Ваше раније концепције послужили би за стварање споменика: споменик би био маузолеј, и био би збиља осамљен на врху Ловћена, гдје је сам Његош изабрао себи мјесто које му одговара.“

Један усамљен глас

Можда је и сама помисао „споменик врх горе“ помало театрална – ја сам лично мишљења да би споменик требало поставити у Цетињу или у самом пјесниковом завичају – Његушима. Сматрам да Ловћен са својим крајоликом не одговара споменику, а врло је важно уклопити споменик у амбијент. То је тим осјетљивије, што ће се ваше длијето за стално и чврсто повезати с Његошевим пером – па би било штета да оквир новог споменика буде форсиран… – поручио је у новембру 1952. године Цвито Фисковић Ивану Мештровићу. Глас Фисковића био је, нажалост, тада усамљен.

Одлука је очигледно већ била донета и јавност је о њој преко Борбе обавештена: није више реч о споменику Његошу на Цетињу, него на Ловћену, и није реч о споменику на Ловћену, него о Мештровићевом маузолеју који би, како наводи Блажо Јовановић, поставили „на врху Ловћена тамо гдје је сада капелица“.

Из доступне документације се види и оно што у Борби није објављено, при чему није без значаја ни хронологија. Влада Црне Горе се обратила Мештровићу преко амбасадора Владимира Поповића 2. априла 1952. године, а Мештровић је југословенском амбасадору одговорио већ 6. априла. Подсетио га је да се „пред више од петнаест година бавио проблемом споменика Његошу“, замишљајући га тада „на Ловћену, у форми једног малог храма с Његошевом фигуром у нутрињи здања“, а „мјесто је било оно исто гдје је једна капелица Његошу у спомен“.

„Та идеја је пропала јер да су се наводно противили црквени кругови, јер да им није изгледала доста православна“, пише Мештровић амбасадору Поповићу и саопштава му да је том приликом „сам био направио једно његово попрсје и поклонио једно Југославенској Академији Знаности и Умјетности у Загребу, а један се је примјерак налазио код краља Александра на Дедињу“.

„Сада су прилике измијењене, па ће се, по свој прилици, тражити и друго мјесто и рјешење, ма да и данас имам осјећај да би споменик требао бити, да тако кажем, осамљен и издвојен из свагдашњице, као што се је и он био издвојио“, поручио је Мештровић. Још је нагласио да даје „принципијелни пристанак“ и моли да му влада Црне Горе јави „гдје они намјеравају подигнути споменик, у којем опсегу, и како га замишљају остварити“.

Амбасадор Поповић је ово писмо проследио Влади Црне Горе, а онда је Блажо Јовановић 21. маја упутио Мештровићу оно писмо чији су делови објављени у Борби. У том писму су Мештровићу разјашњене дилеме које су га у овој ствари притискале: иако су се прилике измениле, неће бити тражено некакво „друго мјесто и рјешење“, него ће, не споменик, него „величанствени маузолеј“ који буде урадио, бити постављен „на врху Ловћена тамо гдје је сада капелица“.

Ако судимо на основу документације објављене у студији Љубомира Дурковића Јакшића Његош и Ловћен, као и у забрањеном, тематском двоброју часописа Уметност који је објављен под насловом Сумрак Ловћена 1971. године, оваква порука упућена Мештровићу из Титограда, а чији су делови објављени у Борби, поготово детаљ „тај маузолеј поставили би на врху Ловћена тамо гдје је сада капелица“, нису изазвали никакву јавну реакцију. У досадашњим реконструкцијама овог питања није објављено ни неко реаговање из окриља Српске православне цркве, на чијем се челу тада налазио патријарх Викентије ИИ (мирско име Витомир Проданов).

Једна реакција ипак је уследила, и то од тадашњег управника Мештровићевог имања Цвите Фисковића, који ће касније постати директор Конзерваторског завода за Далмацију са седиштем у Сплиту. Очигледно изазван информацијом објављеном у Борби да ће Мештровићев споменик бити подигнут уместо капеле, Фисковић се у јесен 1952. године упутио на Ловћен, о чему је обавестио Мештровића, који му у писму упућеном из Њујорка 13. новембра поручује:

„Изненадило ме да сте се по оваквом времену пењали на Ловћен, а кад већ јесте желио бих чути и ваше мишљење гдје и како треба поставити Његошев споменик? Што се мене тиче, ствар вам стоји овако: како онда кад су ме Црногорци питали да ли би споменик учинио тако и сада, мислим да споменик Његошу не спада ни у Цетиње, ни у Подгорицу и ни у једно друго профано мјесто – него баш на Ловћен. Без обзира на све, упркос грому и олуји, јер ‘оро гнијездо…’ „

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Сенке дневне политике

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: