(ВИДЕО) Разгаљено Мештровићево срце

У преписци са Блажом Јовановићем, председником Владе Црне Горе, вајар Иван Мештровић је истакао да њему „пред очима не лебди владика Раде, ни владалац Црне Горе, већ пјесник Његош“.

Влада Црне Горе је одлучила да споменик буде маузолеј и да се он нађе на месту где се налазила Његошева капела. Разуме се да је таква одлука разгалила срце Ивана Мештровића, због чега је у писму Блажу Јовановићу, упућеном 8. јуна 1952. године, изразио задовољство што се Влада Црне Горе слаже „да споменик буде у форми маузолеја, као што сам га ја и први пут замишљао, а његова би фигура била центар и једина украс грађевине изнутра“.

„Није мени ни онда, као ни сада, лебдио пред очима владика Раде, ни владалац Црне Горе, већ пјесник Његош, који је својим интелектом и пјесничким даром сакупио и дао умјетничку форму вијенцу филозофије и духовности народа Црне Горе. Ја сам га тада замишљао с орлом – а чини ми се да ћу и сада остати при томе – који се диже у висине и с висине осматра, јер ‘Оро гнијездо врх тимора вије…’ како то рече његов духовни друг, Мажуранић на хрватској страни“, објаснио је Мештровић.

У овом писму је, као што видимо, изнео у крокију идеју о будућем маузолеју и затражио да код њега дође архитекта Харолд Билинић, који је познавао његов начин рада. Билинић је требало да му донесе „потребите податке о величини и форми терена, о могућности да ли се вањски дио грађевине може извести од камена који би се ломио на самом Ловћену, што би знатно смањило трошкове, и коначно да ми донесе планове моје раније основе (пројекта маузолеја на Ловћену из 1925. године), ако би се ти планови нашли у мојој кући у Сплиту или у Загребу. (…) Само клесање кипа, према мом моделу, повјерили би кипару Крстуловићу, који је већ за ме радио“, поручио је Мештровић.

Ставио је до знања да од хонорара не тражи ништа осим „кришку сира ил’ плеће од овна“ и изнео предлог да би за израду Његошеве фигуре у камену „дошао у обзир или јабланички гранит или камен из Сегета код Трогира“.

Мештровић је копију овог писма послао и југословенском амбасадору у САД Владимиру Поповићу, који му је одговорио тек 8. јула. Правдајући се дужим одсуством из Вашингтона, Поповић је изразио уверење да ће кипарева „замисао о Његошевом споменику у најскорије вријеме бити реализована“. И заиста, председник Владе Црне Горе Блажо Јовановић поручује Мештровићу, у писму од 30. августа, „да смо потпуно сагласни у погледу идејне стране споменика Његошу“. Обавестио га је и да је архитекта Билинић већ обавио све предрадње на Ловћену, а да се „кипар Крстуловић такође примио да ради кип, према Вашем моделу“.

Захваљујући томе, Мештровићу је брзо достављен елаборат његовог старог пројекта, пронађен у вајаревој кући у Загребу. У пошиљци коју му је донео архитекта Билинић биле су и фотографије Његошевих портрета и друге слике, као и снимци терена Ловћена на којима би се налазио маузолеј, уз пропратна обавештења о ловћенском камену који би био употребљен за саму грађевину.

Првобитна идеја из 1950. године, да споменик Његошу буде подигнут на Цетињу, већ је у пролеће 1952. године, као што видимо, прерасла у одлуку црногорских власти да се на Ловћену, на месту где је капела, уместо ње изгради Мештровићев маузолеј.

Домаћој јавности је изглед грађевине описан 2. фебруара 1953. године у партијском листу Борба, чији је сарадник Здравко Печар посетио Мештровића у америчком граду Сиракузи. Печар је био велики заљубљеник у уметности, доцније дипломата који ће бити југословенски амбасадор у седам држава Африке, уз то и изванредно обавештена личност. Печар је први саопштио југословенској јавности где ће се налазити Мештровићев рад: „Споменик ће стајати на месту на коме се данас налази Његошев гроб, на врху Ловћена“.

„Лик Његоша који ће по Мештровићевој студији (оној коју одобри Влада Црне Горе) израдити у граниту један од његових ђака у Сплиту тежиће око три хиљаде килограма. Тај терет требаће допремити на висину од 1.660 метара где ће бити споменик“, известио је Печар.

Сама градња ће морати да траје од две до три године, пошто ће се годишње највише моћи радити шест месеци, упозорио је дописник Борбе, који наглашава:

„Замисао споменика је таква да би то дело пркосило сваком времену. Ни на једном тако високом и неприступачном врху Европе не налази се уметнички споменик таквих димензија. Није познато да се икад у историји Европе нешто слично и предузимало.“

Истовремено је настављена размена писама између Мештровића и представника Црне Горе, а у преписку се укључио и Мило Јовићевић, председник Савета за просвету НР Црне Горе. Обраћајући се Мештровићу „по службеној дужности“, Јовићевић, иначе генерал, обавестио је славног вајара 25. јуна 1953. године да се архитекта Билинић два месеца раније вратио из Америке и да је представнике Црне Горе „детаљно упознао“ са пројектом.

„Жељели смо да са нацртима упознамо непосредно један шири круг наших јавних радника, не само из Црне Горе, него и из Београда и других крајева, зато су нацрти и макете смјештени у Његошевој рестаурираној Биљарди и тамо их могу видјети сви гости који посјећују Цетиње, а ових, нарочито за вријеме љета, има приличан број“, јавио је Јовићевић, стављајући Мештровићу до знања:

„Могу вам, не само у своје име, одмах рећи да смо са пројектима веома задовољни, како са основном концепцијом, тако и са читавом њеном обрадом. Досад је приличан број наших људи видио пројекте и могу вам без претјеривања рећи да је утисак код свих био исти као и код нас.“

А онда је вајару указао на тешкоће које ће искрснути током остварења овог пројекта:

„Са изградњом споменика на Ловћену неће моћи да иде онако брзо као што ми желимо и како смо то у почетку замишљали. Наши економски услови у Црној Гори диктирају нам да радове те врсте донекле успоримо. Иако је са ваше стране учињено све што је било могуће да материјални издаци за споменик буду што мањи, на чему смо веома захвални, они су ипак за нас осјетни. Но тај моменат ни ком случају не доводи у питање саму изградњу споменика. Ми сада градимо пут од Иванових Корита до врха планине, у дужини од шест километара. То је прво што се мора учинити, и то ће бити завршено ове године. Остале радове изводићемо даље постепено. Жеља је свих нас овамо да се споменик што прије подигне, а наше материјалне могућности у двије- три наредне године биће знатно боље, те чврсто вјерујемо да све то неће трајати тако дуго.“

МЕШТРОВИЋ пак у одговору Јовићевићу 8. августа извештава да цело лето ради на Његошевом кипу у „дефинитивној величини“ и „да ће бити готов у садри (гипсу – примедба аутора) до краја септембра и тако ће моје обећање у цијелости бити извршено, што ми је јако на срцу лежало“. Упозорио је да ће „клесање, с обзиром на величину кипа и тврдог материјала у коме ће бити изведен – трајати најмање двије године, па би зато било добро да се што прије поручи овај необично велик комад камена у Јабланици, што ће по свој прилици са његовим допремањем у Сплит изискивати више мјесеци“.

Његошев кип отпловио у домовину

Мештровић је 12. септембра обавестио амбасадора Владимира Поповића да се довршена, велика фигура, управо одлива у гипсу: „желио /бих/ да је што прије запакујем и пошаљем.“ Зато моли да му се „скоро јави гледе трошкова за паковање и превоз до луке у Неw Yорк као и датум када најскорија наша лађа из Неw Yорка креће за наше луке… Ја сам мислио, како сам и раније писао, да је најзгодније да се пошиљка истовари у Сплиту, гдје ће се споменик клесати у камену“.

„Његошева фигура је отпловила у домовину“, јавио је Мештровић амбасадору Поповићу 5. октобра 1953. године.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Васкрс идеје о маузолеју

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: