На данашњи дан рођен је Свети владика Николај Велимировић: Још мало, мало, браћо, и пут ће се наш кончити

На данашњи дан, 5. јануара 1880. године рођен је Владика Николај Велимировић у селу Лелић код Ваљева.

Био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Школовао се у ваљевској гимназији, гдје се показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то вријеме. Као ученик Богословије је био успјешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дјела од опште-образовног значаја.

До своје 24. године већ је био прочитао дјела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина,Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као пјесника и мислиоца волио и још у ваљевској гимназији добро простудирао. За вријеме школовања у Београду је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. Љетње распусте је, по савјету љекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Своје студије у Берну је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вјера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. Следећу годину провео је у Оксфорду, гдје је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („Философија Берклија“).

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење српског и осталих југословенских народа. 1915. године Влада Србије је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (гдје је остао до априла 1919. године) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо премјештен на Охридску епископију. Но, нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи гдје ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа.

Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву дјелатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Посебно је на Владику Николаја дјеловао древни Охрид. На њега је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је сваког љета редовно посјећивао. Света гора и дјела Светих Отаца, која је у ово вријеме Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај. Капитулација старе Југославије затекла га је у манастиру Жичи.

Од првих дана окупације Владика Николај је, као и манастир Жича, дијелио судбину свога народа. Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. Септембра 1944. године Њемци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи послата током рата у концентрациони логор. Као непомирљиви противник комунизма, послије ослобођења Југославије није се вратио у отаџбину, сматрајући да ће народу више помоћи у емиграцији. Николај је дошао у Америку током 1946. године гдје га је и смрт затекла. Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу крај олтара цркве, на јужној страни 1956. године, уз присуство великог броја православних Срба и других вјерника широм Америке. Много година послије смрти његове мошти су пренијете из Либертивила у Лелић 1991. године. Канонизован је за свеца у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године.

На Охридском језеру 1921-1922 године.

V

Још мало, мало и пут ће се мој кончити. Још мало, мало придржи ме, Победниче смрти, на стрменом путу к Теби. Јер што се више к Теби пењем, све више ме људи затежу наниже, у свој бездан.

Што је бездан пунији то је дебља и њихова нада, да ће Тебе савладати. Заиста, што је пунији бездан Ти си даље од бездана.

Како су глупе слуге дрвета познања! Своју моћ не мере Тобом но својим бројем. Закон правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина, и глупости, и леденог мрака.

Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој и Сатана рачуна са бројем а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву Сатанину. Јер Ти на пуноћу хлеба животног рачунаш, Победниче смрти, а не на број.

Узалуд говорим безбожним: упутите се Дрвету Живота и знаћете више него што желите знати. Од дрвета познања Сатана вам прави скалу за подземни свет.

Ругају ми се безбожни: ти хоћеш кроз Дрво Живота да нас обратиш твоме Богу, кога ми не видимо.

Заиста, нећете Га никада ни видети. Светлост, што засењује очи и серафимима, сагореће ваше зенице за навек.

Од свега што расте у гнилини земљиној најређи су они што у Бога верују. О језеро и планине, помозите ми да се веселим, што и ја путујем са овим најређим, најнечујнијим, најпрезренијим.

Још мало, мало, браћо, и пут ће се наш кончити.

Још мало, мало придржи нас, Победниче смрти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: