(ВИДЕО) Мештровић се среће са Титом

Његошев споменик је исклесан из гранитног блока тешког 40 тона, допремљеног из Јабланице специјалном композицијом до Дубровника, одакле је пловном дизалицом превезен до Сплита.

Уследила је дуга пауза у размени писама, а онда је Мило Јовићевић 18. фебруара 1955. године обавестио Мештровића: „Ових дана коначно нам је успјело да блок из Јабланице пребацимо у Сплит – наравно с доста муке. Али, ‘без муке се пјесма не испоја’.“

Уследила су писма о паковању и превозу Његошевог „кипа у дефинитивној величини“, који је Мештровић одлио у гипсу, и о превожењу кипа у Југославију, до Сплита, у мајсторову стару радионицу. У њој ће кип у граниту клесати Андрија Крстуловић, можда Мештровићев понајбољи ђак, а поменути су и финансијски трошкови и многи други детаљи који се тичу овог подухвата.

Прича о пројекту је у међувремену утихнула у јавности, а онда су је обновиле београдске Вечерње новости, 7. јула 1957. године, објављујући следећу вест:

„Испред Мештровићеве галерије, готово на самој обали мора, стоји скроман павиљон сплитског вајара [Андрије] Крстуловића. Скоро цели простор павиљона заузеле су две грандиозне фигуре Петра Петровића Његоша. Једна је гипсани модел Мештровићев, док је друга, исклесана у сивом херцеговачком граниту, копија гипсаног модела – рад сплитског вајара Крстуловића. Мештровић је у снажној и сложеној фигури Његоша дао дубоко мисаони лик, кога, са једне стране, муче бриге црногорског народа, а, са друге, раздире унутрашња борба. Изнад песникове главе стоји орао као симбол слободе и неустрашивости.

„Споменик је исклесан из гранитног блока тешког 40 тона, допремљеног из Јабланице специјалном композицијом до Дубровника, одакле је пловном дизалицом превезен до Сплита. Колико је рад био обиман и замашан, види се по томе што је Крстуловић са своја три сарадника радио на њему пуних 28 месеци. Споменик је готов и ускоро ће се пренети на Ловћен, где ће бити постављен на врх Његошев маузолеј.“

Титоградска Побједа је 1. септембра 1957. године донела ову вест:

„Послије дводневног путовања од Сплита… Његошева статуа, која треба да буде постављена у будућем маузолеју на Ловћену, најзад је приспјела у Цетиње.

„Статуа је путовала морем на дизалици коју је вукао реморкер ‘Пролетер’. Од Будве, гдје је брод пристао, скулптура је до Цетиња пренесена на великој приколици камиона марке ‘фаун’. Пут је био напоран. Камион са теретом од 28.000 килограма, колико је статуа тешка, веома се опрезно кретао. Иако је на путу било прилично оштрих окука, а мјестимице и несигурног пута, камион је успјешно, послије шест часова путовања, стигао у Цетиње. Запакована статуа смјештена је у двориште Државног музеја…“

После двогодишњег затишја, Борба 5. јуна 1959. обавештава да ће ускоро из Сплита на Цетиње бити пренете гигантске каријатиде за Његошев маузолеј, „где ће се придружити великој Његошевој фигури“.

„Један од најграндиознијих уметничких подухвата нашега времена“ – пише у Борби Јожа Влаховић, „подизање маузолеја великом југословенском песнику на стрмом Језерском Врху Ловћена, готово 1.800 метара над морем, успешно се остварује… На Ивановим Коритима под врхом Ловћена уз цесту већ леже велике у живом јабланичком граниту исклесане стене за градњу маузолеја. То су целовити клесаници: дуги два, три и четири метра, тешки до четрнаест тона… Под самим Језерским Врхом, чије се стране стрмо спуштају у дубину, започет је рад на тунелу кроз стене, дугом 120 метара…“, писала је Борба, најављујући за то лето Мештровићев „неодложни долазак у домовину“.

„Иван Мештровић допутовао у Загреб“, јавио је тај лист у броју од 4 до 5. јула 1959. године. После месец дана стигао је Мештровић и на острво Велики Лошињ, где је с њим разговарао дописник Политике из Загреба Стево Остојић.

„Први додир с новом Југославијом испунио га је радошћу. Он не крије речи задовољства што је тај сусрет потврдио његову наду да наша стварност није онаква какву је понегде приказују“, пренела је Политика.

„У последње време израдио је више јавних монумената за Југославију. Најзначајнији је, несумњиво, маузолеј на Ловћену.

„Ако будем жив настојаћу да дођем на његово отварање идуће године… Обрадовао се када сам му показао репортажу у Политици о враћању макете ‘Косовског храма’, изгубљене после светске изложбе у Филаделфији 1926. године. И зажалио што не може присуствовати њеном преношењу у Народни музеј у Београду. Дан одласка из Југославије, 16. август, приближио се…

„Најзначајнији утисак за време његовог досадашњег боравка у Југославији Мештровић је понео са Бриона. Виђење и разговори са председником Титом отворили су му нове видике. Личност Тита импресионирала га је дубоко.

„То је највећи човек кога су у читавој својој историји имали Срби и Хрвати и остали наши народи – заједно!“, писао је Остојић.

После десетак дана, 20. августа, Политика је обавестила да су са Мештровићем разговарали и чланови Савета за културу и уметност НР Црне Горе, а 21. августа објављена је вест да је чувени вајар отпутовао из Сплита и да ће се преко Париза вратити у Америку.

Два месеца доцније, 22. октобра 1959. године у 19 сати, Дневни информативни билтен агенције Тањуг, интерно гласило намењено уском кругу корисника из партијских и државних врхова, пренео је вест емитовану из Беча. У тој вести пренети су делови Мештровићевог интервјуа са уредницима листа хрватских политичких емиграната Нова Хрватска.

У том разговору Мештровић је изнео веома негативне утиске после посете Југославији, саопштавајући да се срео са кардиналом Степинцем и председником Титом. Мештровић је изразио незадовољство што му није приређен свечани дочек и што „на колодвор нису дошли ни Крлежа ни Аугустинчич“. За време боравка у домовини није га посетио ниједан Србин из Хрватске, а у Сплиту су му дошли на „подворења“ „само“ двојица чланова САНУ. Приметио је и да се на водећим положајима налази велики број Срба.

Билтен Тањуга опсежно наводи Мештровићеву оцену политичке ситуације у Југославији, саопштену Новој Хрватској:

„Износећи свој суд о политичким проблемима у Хрватској“, подвлачи лист, „проф. Мештровић је оштро нагласио да је основни проблем исти као и раније – тј. односи Срба и Хрвата. Он тврди да је антагонизам у тим односима невероватно велики и да чак у комунистичкој партији доминирају сукоби националног карактера. У вези с тим, проф. Мештровић је опширно причао о инфилтрацији Срба у Хрватској, за коју он мисли да није можда толико део свесне политике, колико део укорењене традиције. Он је рекао да се јужна Хрватска држи много боље него северна. Ту је проф. Мештровић упоредио Загреб и Сплит и изјавио да су Загрепчани превише неодлучни и мекани. „У Сплиту нема Срба на водећим положајима, а у Ријеци их је све мање. Донедавно је у ријечком НО било око 50 Срба, а сада их је тек око 20.“

Приметно је, бар ако се суди на основу текста објављеног у Билтену Тањуга, да Мештровић у разговору за Нову Хрватску уопште није поменуо Његошев маузолеј.

Срби су „Под кожом“ четници

„У Разговору с високим хрватским комунистима“, пише Нова Хрватска, „проф. Мештровић је чуо да су Срби комунисти ‘под кожом’ готово сви четници. Они знају само да су усташе клале Србе, а то што су Срби клали Хрвате сматра се дозвољеним због одбране државе.

„Проф. Мештровић закључио је ово занимљиво излагање“, додаје Нова Хрватска, „уверавањем да Хрвати и Срби никада неће моћи да живе заједно. ‘То су два свијета или, како Његош вели, двије чорбе се никада не мијешају’.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Разгаљено Мештровићево срце

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: