Подсјећање: Крвави Бадњи дан у Луговима, злочин комуниста („Пасје гробље“) у Колашину прекривен велом ћутње!

Писали смо већ о злочину комуниста и партизана на „Пасјем гробљу“ код Колашина, али ћемо поновити да се тај свирепи крвави пир у овом граду одиграо на Бадњи дан 1942. године, а трајао је и наредних дана. У Луговима и околним потоцима и вртачама убијено је преко 300 мјештана, а међу њима је било жртава и из других мјеста. Партизани су их доводили на десну обалу Таре, иживљавали се над њима и примјењивали незапамћене методе мучења и убиства које до тада тај крај није забиљежио. Ваља напоменути да је на том стратишту прије неколико година подигнут спортски центар, који је финансирала Влада Црне Горе уз свесрдну помоћ општинске ДПС власти у Колашину. О овим злочинима у Црној Гори нико не пише, комунистичка послијератна литаратура ћутке прелази преко њега, а и данас мало ко о томе говори. Јасно је и идеолошки наивнима да данашањи насљедници идеолошких комунистичких предака покушавају да прекрију трагове масакра код Колашина. Они и не помишљају да јавно осуде комунистичке злочине, а дужни су да то ураде и по међународним документима који обавезују нове власти у некадашњим комунистичким земљама да признају и извине се породицама невиних жртава због насиља и злочина према њиховим прецима.

А о томе шта су комунисти радили у Колашину и које су методе убијања примјењивали свједочи и рукопис Миљана Станишића, дипломираног социолога и публицисте из Даниловграда, о грађанском рату у Црној Гори који би ускоро требало да буде објављен у издању Црногорско приморске митрополије. Са његовом дозволом преносимо дјелове који се односе на медицинске налазе љекара о ископаним жртвама на десној обали Таре, на мјесту познатом као „Пасје гробље“.

Када су четничке јединице, на челу са кап. Павлом Ђуришићем, успјеле да 23. фебруара 1942. године протјерају комунистичко-партизанске снаге из Колашина и ослободе срез, тада се и Ђуришић са својим штабом преселио у овај град из Горњег Заостра. Одмах послије ослобођења Колашина од комуниста, нова власт је формирала комисију од стручних људи, са задатком да изврши есхумацију страдалника, које су комунисти побили у мјесту Луг. Наведена комисија је записнички констатовала повреде на тијелима унесрећених, а уз помоћ њихових породица је утврдила да су на том мјесту монструозно побијене 373 особе. Навешћемо само неке случајеве повреда на убијенима, што указује да су комунисти извршили ужасни пир над својим суграђанима. Др Вукман Шошкић, љекар болнице, констатовао је сљедећи степен повреда над убијеним Мандићима: „Михаило Мандић, тежак из Крње Јеле, стар 60 година. Повреде: Десно око избијено, кожа на крај десне вјеђе повријеђена, друге двије озледе на лицу. Улазна рана од пројектила, метка испод десне јагодице а излазна испод лијевог брка.- Машан Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 40 година. Повреде: У потиљку рана ватреног оружја, а друга излазна у лијевом оку, тако да је око избијено. Друга рана под лијевим пазухом у дужини око 3 цм која је прошла испод ребара у правцу плућа. Ова је рана нанешена оштрим оруђем, вјероватно ножем.– Радосав Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 35 година. Повреде: Глава сва отекла и подливена крвљу, што је узрок да је исти за живота ударен по глави тврдим предметом. Исто тако нашао сам подлив крви испод коже около врата са малим удубљењима у кожи, из чега се да закључити да је исти за живота притезан конопцем усљед чега је смрт наступила.- Јово Мијајлов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 25 година. Повреде: Једна рана иза десног уха, проузрокована пројектилом (зрном), који је изашао у лијево око које је избивено. Други пројектил на лијевој слабини озади. Трећи пројектил на предлактици лијеве руке“. Потом су наведене повреде и осталих страдалника од комуниста, као што је био: „- Видак Милошевић, тежак из Матешева, стар око 20 година. Повреде: Рана пројектила, ватреног оружја испод десне јагодице према потиљку. На потиљку кожа размрскана. Цеваница десне ноге пребијена, кожа и месо расјечени у дужини 10 сантиметара„.10)          

Чланови комисије: Владимир Потенкин, љекар, Бранко Дрљевић, судијски приправник, Илија Ђуришић, апсолвент медицине и др Вукман Шошкић, љекар, након стручних налаза на унакаженим лешевима, фотографисали су их, а потом су унесрећене идентификовали, од којих су наведени: „- Косто Меденица, санитетски чиновник из Дријенка код Колашина, стар 46 година. Повреде: лобања изломљена од удара тврдим предметом. Очи извађене. Удари ножем на два мјеста на лицу. Обје руке одсјечене у надлактном предјелу. Три ране ватреног оружја у лијевом грудном предјелу.- Арсо Минић, учитељ из Колашина, стар 62  године. Повреде: лијево око извађено. Убоди бајонета по лицу. Велики убод ножем у вратном предјелу. Убоди ножем по обијема рукама. Трећи прст са лијеве руке одсјечен. Пушчане ране по цијелом грудном кошу. Светозар Лазаревић, судија из Липова, стар 50 година. Повреде: Заклан ножем испод грла, једна улазна рана ватреног оружја изнад лијеве сисе, а излазна испод лопатице на леђима. Лице од уста до ушију расјечено и повађени су му сви златни зуби које је имао.Светозар Лисичић, пекар из Колашина, стар 29 година. Повреде: удари ножем по лицу и ногама. Велики удар ножем у лијевом вратном региону. Мујо Грубач, месар из Колашина, стар 24 године. Повреде: удар тупим предметом у предјелу лијеве сљепочнице. Удар ножем у десном вратном предјелу. Удар ножем у лијевом леђном предјелу.Спасоје Богдановић, месар из Колашина, стар 38 година. Повреде: удар ножем у десном грудном предјелу. Двије пушчане ране на глави и једна на грудима. Јован Ж. Влаховић, земљорадник из Бабљака, стар 70 година. Повреде: удар ножем по лијевом грудном предјелу, са улазним ранама по леђима.Зорка Лашић из Мојковца, стара 20 година. Повреде: двије пушчане ране у лијевом дијелу лица. Удари ножем по цијелом тијелу.- Машан Бошковић, пиљар из Колашина, стар 35 година. Повреде: удар ножем по десном вратном пршљену. Двије пушчане ране у лијевом грудном предјелу. Удар ножем у десном грудном предјелу. Велики рез ножем у предјелу трбуха. Трбух извађен. Радојица Лакићевић, земљорадник из Таре, среза Колашинског, стар 35 година. Повреде: сломљена десна рука и удари ножем по њој. Удар тупим предметом по лобањи. Удари ножем по задњем вратном пршљену. Пушчане ране у десном грудном предјелу. Босиљка Вешовић, сељанка из Планинице, стара 20 година. Повреде: ране ватреног оружја, улазна испод лијевог ува, излазна испод јабучице. Зорка М. Жугић, жена М. Жугића, из Сињајевине, стара око 35 година. Повреде: Рана од ватреног оружја, улазна на јабучицу, излазна на  средини врата у области куцавице. Мића Грубач, пензионер из Колашина, стар 47 година. Повреде: ватрена рана у области горњег грудног предјела. Лијево око извађено.Лазар Шћепановић, пензионер из Колашина, стар 60 година. Повреде: удар тупим предметом у чело. Лијево око извађено. Рука сломљена тупим предметом. Испод лијевог рамена рана ватреног оружја, а на врату рана бајонета.Софија Бојовић, сељанка из Липова, стара 24 године. Повреде: цела лобања размрскана. У области потиљка виде се ране од ватреног оружја. Још једна рана у сљепочници.- Милић Реџић, земљорадник из Речина, стар 53 године. Повреде: Рука поломљена у надлактном дијелу. Десно уво и десна јабучица расјечени су оштрим оружјем. Горња вилица и усна су размрскани тврдим предметом са сломом горње вилице и свих зуба. Ватрена рана са улазним отвором испод лијевог пазуха, а излазна испод десног. Од страдалника највише повреда нађене су над банским чиновником Мајом Милошевићем, које су му задали локални комунисти. Тијело овог 32-годишњег јединца у три дома је било просто масакрирано, а у његовој ликвидацији није ни коришћено оружје. Поменута комисија је констатовала да му је једно око било извађено; вилице разбијене; зуби поломљени; обадвије руке и једна нога поломљени; расијечен грудни кош и трбух; извађено срце, џигерице и желудац. У гробу је био нађен у згрченом стању са срцем стегнутим у десну руку. Наведено је свједочење да су му џелати послије егзекуције ставили срце у десној руци. Такође је истакнуто да су већину убијених комунистички егзекутори или свлачили голе, или остављали полуголе, узимајући од њих одјећу за себе. Потом, је поменуто да су некима одсијецали прсте, и то зато да би лакше скидали златно прстење. Поред тога некима су ломили и вилице, а то су чинили да би од унесрећених узимали златне зубе или златне навлаке и сл. грозоте. Послије овог злочина, комунистички егзекутори су облачили дјелове одјеће унесрећених и бестидно парадирали Колашином.

О злочину у Колашину писао је и Радован Калабић, историчар.

–На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима. Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име „Пасје“. А управо они комунисти који су направили то „пасје гробље“ јесу монструми и животиње. Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели, записао је Калабић.

У документима се може пронаћи свједочење четничког мајора Јоксимовића који је неколико месеци касније описао ископавање тијела.

–Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам, рекао је Јоскимовић.

О овом злочину и даље се ћути. Нема истраживања, званичне осуде, достојног обиљежавања. Како рекосмо на десној обали Таре је у наше вријеме изграђен спортски центар, а данашњи комунисти вјероватно сматрају да су се тиме „одужили“ својим идеоолошким прецима у  потискивању свијести о крвавом Бадњем дану из 1942. године. Ипак, ни то не може још дуго трајати, јер ће нека будућа власт морати и томе да поведе рачуна, а то ће бити и њена обавеза према усвојеним европским резолуцијама о осуди комунистичких злочина, а овај у Колашину је међу најстрашнијим у Црној Гори.

Насупрот „Пасјем гробљу“ овдашњи режим није заборавио на Брезу, гдје је током 1942. године, када су овим градом управљали четници, стријељано око 80 присталица партизана и комунистичке идеологије. О четничкој управи у том времену и посебно о њиховом затвору средином осамдесетих година у Колашину је одржан и научни скуп са више десетина доктора историје и осталих научника. О томе је објављен и зборник од преко 800 страна. Нијесам све прочитао, али на страницама онога што јесам нема ни слова о злочинима комуниста на обали Таре, који је већином био и главни разлог стријељања на Брези. Све то је прећутано, а нашироко се говори о звјерствима четничког затвора и неправедним суђењима. Интересантно је да аутори са тог скупа истичу неправедна четничка суђења, односно тврде да је то био пријеки суд (какав би други био у сред рата?), а нико ни једним зарезом да се упита ко је судио и пресудио невиним становницама на обали Таре, односно „Пасјем гробљу“? Ту није било ни суда ни судија, већ само маљеви и метак у чело, али то нико у поменутом зборнику не помиње.

Осуда комунистичких злочина у Црној Гори намеће се као насушна потреба и то не само због мртвих, него и живих. Право је чудо како се данас можемо погледати у очи, а да нијесмо  рекли шта смо радили једни другима и да то више не смије да се понови. Истина о „Пасјем гробљу“ један је од путева да допремо до себе самих и да опростимо браћи и помолимо се за наше, али и њихово спасење.

Поред “Пасјег гробља”, комунисти су оставили трага и у бројном јамама, у које су попут Хрвата бацали своје жтрве. Pартизанске јаме у Црној Гори су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама у Церову код Бијелог Поља, Шавничка јама, јама на Радовчу, јама код Ријеке Црнојевића и Которска јама код Никшића код Видрована у Горњем пољу. О свему томе и данас, седам деценија након завршетка грађанског рата у Црној Гори, нико ни слова да напише, а камоли да истражи и преброји невине жртве. Да ли је, побогу, грађански рат завршен или још увијек траје?

(Извор: Српска 24)