Град Светог Василија Острошког

Пише: Александар Вујовић

Ни у једном тренутку нијесмо заборавили велику улогу коју је имао историји,а тиме и у животима наших предака и нас. Али оно по чему сазријева наш град, све више, сваким даном, то је она искра вјере. На брду званом Петрова Главица подигнут је Храм Светог Василија Острошког – Чудотворца, а за покровитеља овај је Храм имао руску царску породицу Романових. Он је одувек био круна нашег града и место окупљања великог броја верника. Место духовног мира и очишћења душа у којем узносимо захвалност за добро које имамо у животима нашим једнако као и молитву да одолимо многим искушењима која нас сналазе у овим тешким временима.

Постоји у историји овога града један мучан период, 90-их, када је привреда почела да слаби, људи остају без коре хлеба. Времена у којима зло сије своје сјеме што брзо ниче на безнадном тлу. Времена када криминал несметано живи, а убиства постају све чешћа. Када наш град, међу многим другима које је задесила иста судбина, води своју битку са инфлацијом и опстанком.

И све то рађа идеју да се Божјом милошћу 12. маја 1996. године покрене литија кроз наш посрнули град са моштима Св. Василија Острошког. Тај дан остаће упамћен по невиђеној киши и исто таквом јединству вјере у душама наших суграђана, гдје молисмо за велику милост да се старе ране залијече, гријехови опросте, судбине промене, а мутна времена остану за нама. И зато наш град већ 20 година одржава ову литију, у част нашег Свеца и на спасење душа наших.
Оно што прља историју нашег града и што ће такође остати запамћено на жалост и наук свима јесте власт у њему, по устројству Мила Ђукановића, која је за вријеме своје владавине успјела утријети готово све по чему је овај град некада био велик. Затворивши скоро све фабрике, не улажући у младе људе и њихову будућност, нити у културу, затровали су наше животе, нарушили наш мир и оставили стотинама породица једино наду да ће се њихова деца изборити за нека боља времена и да ће своје поверење и своју будућност градити уз неке боље људе.

А нама свима остају наша чиста срца да узносе молитву Св. Василију да сачува овај град и многе друге градове који овако живе и да нам помогне да у овим мутним временима останемо непомућена вјере и са новом снагом изнесемо глас и право да стекнемо онај мир којим живјеше наши предаци чистог образа и непремостиве ријешености да пркосе злим временима и онима који их донијеше.

Зато нека овај дан буде убудуће прослављан као Дан Никшићана који ће изборити своје право на пристојан живот и прослављати га заједно са својим градом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: