Патријарх Кирил: Претварање Аја Софије у џамију је божја казна за патријарха Вартоломеја јер је увео расколнике у кијевску светињу – кијевску Софију
Патријарх Кирил
Претварање Аја Софије у Истанбулу у џамију је казна божја за васељенског патријарха Вартоломеја који је признао украјински раскол, сматра партијарх московски и целе Русије Кирил.
„Нећу да износим никакву критику на рачун свог васељенског колеге, али је, без сумње, све то што се касније догодило у Константинопољу, у Истанбулу, сведочило о казни божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио константинопољску Софију – она је претворена у џамију. Одузео си Свету Софију у Кијеву православцима, православној цркви, ушао си ту и увео расколнике – и изгубио си сопствену Софију“, рекао је патријарх у традиционалном божићном интервјуу на телевизији „Русија 1“.
Према његовом мишљењу, тешко је представити „очигледније последице које произилазе из божјих заповести“, и „последице су наступиле одмах, јер је грех био превелики“.
Како је рекао патријарх, „сви заједно“ треба да изађу из новонастале ситуације.
„Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је сада то тешко у богослужењима, јер ми не памтимо патријарха Вартоломеја у диптисима. Али је потребно да се молимо једни за друге и да чинимо како би ова криза у православљу, наметнута споља, прошла што пре. Руска црква је спремна да пређе свој део пута како би тај циљ био постигнут“, рекао је патријарх.
Вартоломеј подлегао притиску
Он сматра да је, све у свему, разлог тога што се догађа чињеница да патријарх Вартоломеј, чији је положај у Турској „веома тежак“, није издржао притисак „моћне политичке силе повезане са једном од суперсила“, не могавши да „смогне снаге“ у неком тренутку и „каже не“.
С тим у вези, поглавар Руске православне цркве је закључио да се логика оних који су стајали иза васељенског патријарха и подстакли тај сукоб, била да „Русију, православну Русију, отргну од православне браће и сестара на Средоземљу и Блиском истоку“.
„Према мишљењу тих стратега, православље је играло и игра већ и превелику улогу у формирању духовне и културне заједнице, а без прекида православних веза било је немогуће уништити ову духовну заједницу неким спољним факторима. Стога је идеја проста – отргнути Руску цркву од православних грчких, арапског света, Блиског истока, како би православље ослабило“, додао је патријарх.
Подсетимо, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је 10. јула потписао Указ којим се Аја Софија поново претвара у џамију.
Аја Софија је споменик светске културне баштине и многе земље света су апеловале на Турску да не учини то што је наумила јер ће тиме довести до раскола између хришћанског света и Турске.
Изграђена у шестом веку за време цара Јустинијана. Представљала је симбол православља, али и моћи Византије све до пада Цариграда 29. маја 1453. године када је турски султан Мехмед Други Освајач ушавши у град обавио молитву у овог богомољи. Тиме је симболично постала џамија, а Цариград престоница Османске империје.
(Спутник)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Прочитах ту скоро један чланак под згодним насловом – „Шта је ближе савременим Светогорцима (који слиједе фанарсу отимачину храмова и читавих епархија канонске Цркве у Украјини), шта им је ближе
– Истина или Фанар?“ А шта је ближе Фанару – Истина или папски Рим?
То је божија казна православљу а не само Вартоломеју и за ваша чињења у Русији.
Uz duzno postovanje…….ako mocna Rusija i njena crkva…to ne mogu spreciti…..jedan potpis i Erdoganovo izivljavanje na Aja Sofiji….onda nema pravo ni da kritikuje…..To vazi i za nas Srbe….eto pokojni Mitropolit Amfilohije je sacuvao SVETINJE…..zasto vi niste tj Putin???S400…Turski tok???Kasnite braco..kasnite….a oni sve blize ko hobotnica vas opkoljavaju i stiskaju lagano…..Znamo mi Srbi dobro……samo mi smo mali a pruzili otpor 90tih……a VI ste SILA pa vas unizavaju svakog dana….
ШТА ЈЕ И ДА ЛИ ЈЕ УОПШТЕ ИШТА – „ВИЗАНТИЈСКО“?
У модерна времена уобичајено је да се фраза „Византијско царство“ односи на политички ентитет који је некада владао Медитеранским светом. Град назван Константинопољ или (на данашњим картама) Истанвул био је престоница те Империје. „Византијска империја“ настаје оснивањем Константинопоља у IV веку, на месту много старије грчке колоније Визант. Римски император Константин Први (+ 337) назвао је ово место Нови Рим или Константинопољ. Он је уредио своју престоницу у новом граду коме је дао име по себи. Наследници Константина Првог су живели непрекидно у Константинопољу до 1204. када су Крсташи из Западне Европе, скренувши са свог пута за Јерусалим, освојили и опљачкали Константинопољ. Они су држали град до 1261. Када су Франци истерани, „Византинци“ су обновили „Византијско царство“ 1261. Када су Отомански Турци заузели Константинопољ 1453. „Византијска империја“ је престала да постоји.
Данас образована публика не разуме довољно улогу „Византијске империје“ у Европској историји. Константинопољ је у економском, политичком и културном смислу, од свога оснивања био срце Европе, све до његовог необузданог пљачкања од стране Крсташа. Нови Рим је одолео јуришима многих нападача, бранећи Европу од поплаве упада. „Византијска империја“ је цветала у истм периоду у коме је Западна Европа била ухваћена у замку сиромаштва и насиља. Не може се испустити из вида чињеница да Константинопољ још увек остаје звезда водиља Православног хришћанства, вере која преовлађује у Русији и другим земљама, и која вуче корене из Византијског искуства. У наше време, с недавним променама у Русији, њени Византијски корени изгледају релевантнији него икада до сада. Упркос богатом наслеђу и значајној улози, достигнућа Византијске цивилизације су често, по кратком поступку омаловажавана: само име „Византијска империја“ је уствари увреда.
Фразу „Византијска империја“ су сковали и популаризовали француски учењаци, попут Монтескије-а (Montesquieu), утицајне личности интелектуалног живота XVIII века. То је исти писац чије оригинално дело „Дух закона“ је имало великог утицаја на осниваче Сједињених Држава када су састављали Амерички устав. Као и други мислиоци његовог времена, Монтескије је уважавао античке Грке и Римљане, које је опонашао с огромним ентузијазмом. Према традицији Западне Европе, која је досезала уназад до раног Средњег века, Монтескије је сматрао Константинопољску империју декадентном и корумпираном. Иако је написао дугачку историју Империје Константинопоља, Монтескије није могао да се приволи да за њу употреби племенито име „Грчка“ или „Римска“. Од застарелог имена „Визант“ Монтескије је употребио реч „Византија“. Реч „Византија је означавала Империју указујући на њене наводне карактеристике непоштења, дволичности и изопачености. Енглески научник Едвард Гибон (Edward Gibbon) у своме делу „Слабљење и пад Римске империје“ говорио је о Империји после VI века, као о епу неублажене деградације и покварености.
Људи, који су живели у „Византијској империји“ никада нису знали ни употребљавали реч „Византија“. Они су себе познавали, апсолутно ништа више и ништа мање, него као Римљане. Преместивши престоницу Империје из Рима на Тибру у Нови Рим на Босфору, назван Константинопољ, император Константин I је преселио постојећи идентитет Рима на нову локацију. Дуго пре Константина I, идеја „Рима“ је била дислоцирана из Вечног града на Тибру. Јер Римљанин је значило бити римски грађанин, где год човек живео. Пре империјалног периода, 89. године, Римско право је гарантовало римско држављанство људима широм Италије. Након тога, држављанство се проширило на све већи број људи у разним деловима Империје. Император Каракала је 212. прогласио римским грађанима све слободне људе у Империји, који су имали право да себе називају – не само римским поданицима, већ – Римљанима. У току следећих неколико деценија људи су почели да називају целу Империју сва мање „Imperium Romanorum“ (Област Римљана) а све чешће „Romania“ – Рим(ство).
У провинцијама ближим Константинопољу, где је уместо римског преовлађивао грчки језик, идеја Римског грађанства и идентитета се допадала ширем кругу становништва. Грађани који су говорили грчким језиком, поносили су се тиме што су Римљани, на латинском „Romani“ или на грчком „Ромеји“. Реч „Ромеји“ је тако означавала становништво грчког говорног подручја у Империји. Старо етничко име које се односило на Грке – „Јелини“, престало је да се употребљава. Наравно, у античка времена „Јелин“ је значило – Грк. Од VII века пре Христа па на овамо, ако не и раније, Јелин је значило Грк. Иако је Хомер називао Грке другим именима, Херодот, Перикле, Платон и Александар су били „Јелини“, као и становници који су говорили грчки у Римској империји у I и II веку после Христа. У IV веку по Христу, у време када је империја била христијанизована, израз „Јелин“ је добио други смисао, уобичајено је било да он укључује људе који су још увек обожавали старе богове и изучавали философију у нади да ће тако одолевати хришћанству. Император Јулијан II (361 – 363), који је покушао да заустави талас хришћанства, описивао је себе као „Јелина“. Са „Јелин“ Јулијан је хтео да истакне своју комбинацију Нео-платонистичке философије и обожавање Олимпијских богова.
У последњим годинама IV века император Теодосије I (379-395) је хришћансто прогласио државном религијом након угушивања побуне „Јелинског“ узурпатора, западњака по имену Евгеније. Након Теодосијеве пресудне одлуке све мање и мање људи је желело да себе назива „Јелини“. Четири века касније реч „Јелин“ је задржала лошу репутацију, будући повезана са религиозним идејама које су стављене ван закона и нелојалношћу према држави. Они који су говорили грчким језиком нашли су да је идентитет „Ромеји“, уместо „Јелини“, сугуран заклон у променљивим временима. „Ромеји“ који су говорили грчки настањивали су Империју до њене пропасти у XV веку.
Империја Константинопоља уопште не би требала да се назива „Византијска империја“. Ако је потребно специјално име, боље је звати Империју Константинопоља именом „Ромејска империја“ од грчког „Basileia Romaion“ (Царство Ромеја).
Клифтон Р. Фокс (Clifton R. Fox)
Професор историје Томбал Колеџа,
(Tomball), Тексас, САД.
Тако то гледају на Западу не сви али има их доста!
Грчко-турски рат вођен између маја 1919. и октобра 1922. Неки га зову Рат у Малој Азији или Грчком кампањом у Турском рату за независност.
То је био низ војних похода током комадања Османског царства, након Првог светског рата. Рат је вођен између грчке војске и османске регуларне војске и турских националиста, који су касније основали Републику Турску.
Грчка кампања отпочела је зато што су савезници из Антанте, посебно британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, обећали Грчкој, за савезништво у рату, територијално проширење на рачун противничког Османског царства. Завршио је тако да су се Грци морали повући на границе од пре почетка рата и великом разменом становништва, с ново установљеном Републиком Турском, и мировним уговором из Лозане.
Пропаст војне кампање Грчке, неуспеси у турско-јерменском рату, као и неуспеси у француско-турском рату против Турског националистичког покрета, присилили су Савезнике, да напусте Мир из Севра и преговарају у Лозани о новом мировном споразуму. На крају су морали признати независност Турске Републике и турски суверенитет над Источном Тракијом и Анадолијом.
Данас је Турска партнер Русије а о одузимању Свете Софије нико се много није како се чини секирао, па ни сама Константинопољска Патријаршија у којој је требала јер су јој могућности итекако мале као против аргумент сем истине у Бога ,нема друге,а то за невјерне Турке не значи ништа.Гас купују и транспортујуа од Русије, Грци по свој прилици немају баш неке односе са Русијом само и да имају питање је били шта урадили , трговина гасом је све покварила,интереси и новац су ставили у други план и вјеру и Бога код државника, а на Фанару размишљају не као световници него као политичари има скоро један вијек.Може се рзумјети донекле али за једну Цркву тога имена НЕ!
Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године доноси одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено успркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године.
У прво време после промене календара, отпора унутар самог црквеног клира готово да није ни било. Било је оних који су били против таквог грубог кршења светоотачког предања, али нису јавно иступали. Део њих је наставио да служи по Црквеном календару, не подижући свој глас у јавности. Тако да је покрет за повратак на Црквени календар морао бити организован од стране верног народа. Будући да у то време у Грчкој, држава није била одвојена од цркве, ситуација за оне који нису били спремни да се одрекну светоотачког Предања, није била нимало лака. Паписти из редова архијереја су их приказивали полицији у изразито негативном светлу, давши им потпуно неистинити назив – „контрареволуционари“.
Међутим, Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар. Изнад капеле Св. Јована Богослова у Атини, у току бденија које је држано по традиционалном Цквеном месецослову, а у присуству око две хиљаде присталица „Асоцијације Православних“ и присутне полиције, на ноћном небу се указао јарки бели крст. Својом светлошћу је обасјавао простор око капеле где се налазило мноштво народа, као да је неко поставио јак рефлектор. Појава крста на небу је трајала око пола часа, да би након тога, почела полако да бледи, до потпуног нестанка.
Сам изглед и доживљај тог Божијег јављања не може се довољно описати речима. Сав пристуни народ је пао на колена и са плачом почео да пева песму хвале Господу. Бденије је завршено негде око 4 часа ујутру, када се народ разишао причајући свима о чуду које су доживели и видели. Званична државна црква (новокалендарска) је тај догађај покушала да минимизује, говорећи да је реч о халуцинацијама и маштаријама. Међутим, то чудо је помогло да покрет бројчано порасте, тако да је 1926. године, када је и званично регистрована код Грчког религиозног друштва, као Заједница Истински-Православних Хришћана, имала 800 парохија по целој територији Грчке.
На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси. Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса. Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи.
Асоцијација је за циљ имала повратак постојеће цркве и јерархије на Црквени календар, а не формирање некакве паралелне јерархије. Асоцијацију су подржавали поједини архијереји ГПЦ: Митрополит Герман Димитријадски који је прешао на папски календар тек крајем 1928. године, и то тек након жестоког притиска од стране управе; Митрополит Хризостом Флорински, који је писао за званични магазин Асоцијације „Весник Православних“; Митрополит Александријске цркве Христофор Леонтопољски, касније Патријарх који је покушао да врати цркву у Александрији на Црквени календар; отац Николај који је службовао у Атини, и који је све до своје смрти 1932. године служио по Црквеном календару, итд.
24. априла 1926. године, новокалендарци издају посланицу у којој следбенике светоотачког Светог Предања Цркве називају „расколницима који су се одвојили од цркве и одсекли од тела Христовог“. Из те посланице је било сасвим јасно да су, по њиховом мишљењу, они који се не потчину њиховој апостасији и не прихвате анатемисани папски месецослов, „лишени дарова божанске благодати и осуђени на вечне муке“. Услед порицања благодатности свештенодејства, порицали су бракове склопљене код присталица Црквеног календара, сматрали их ништавним, децу рођену у тим браковима незаконитом, некрштеном.
Порицање благодатности свештенодејстава свештеника који су наставили да поштују вековни календар Цркве, здушно су потврђивали кроз смишљени притисак путем полицијског режима. Слали су полицију која је упадала у храмове током богослужења, растеривала верни народ, тукла свештенике и на силу са њих скидала ризе, бријала им браде.
Прва новомученица, жртва папске календарске јереси, била је млада жена Екатерина, која је пострадала у полицијском растеривању окупљеног верног народа, 15. новембра 1927. године.
Новокалендарци нису презали ни од напада на духовнике. Тако је 1936. године, Митрополит Јоаким Фокидски, у време одржавања Литургије ушао у храм где је служио јеромонах Теона, поштовалац светоотачког Црквеног календара, зграбио Свету Чашу, бацио је на под и почео газити ногама, све док је није потпуно искривио. Затим је зграбио јеромонаха, чупао му браду голим рукама, бацио га на под и немилосрдно шутао и ударао ногама. Од нанесених повреда, јеромонах Теона се убрзо упокојио, поставши први свештеномученик папско-календарске јереси. За то криминално убиство које се десило на очиглед многих, Јоаким је унапређен, поставши Митрополит значајније Епархије у Грчкој. 20 јула 1944. године, убијен је јеромонах-подвижник Јосиф.
Није добро инадити се у било чему а не према Богу, а Грци су итекако подијљени унутар саме Грчке Старокаслендарци и Новокалендарци и исто тако у односима јене Архиепископије с Франаром који има више утицаја него вјерника тако је историско наслђе које итекао разиједа душу Грка оба календара!
Јесте ово атак на РПЦ али као што је земља Русија велика тако и РПЦ морада нађе излаз из ове ситуације и начина да следећи Патријарх на Фнару ту одлуку или повуче или једноствно игнорише па тек тамо неки трећи то прогласи ништавним ако је то наследнику тешко,мада неби требало бити!
Moskva je treci Rim,koji nikad nece pasti,strasan protivnik neprijateljima Hristovim.
Mnogisu apelovali a niko nije pritisnuo da to ne cini docice vrijeme kadacese ponovo cuti sveta liturgija u slavnoj setoj sofiji.
Ovo je istina od rijeci do rijeci.
Znamo mnogo o Vartolomeju. Jezuiti su jako zadovoljni sa njime. Doći će i to na red.
Прочитах ту скоро један чланак под згодним насловом – „Шта је ближе савременим Светогорцима (који слиједе фанарсу отимачину храмова и читавих епархија канонске Цркве у Украјини), шта им је ближе
– Истина или Фанар?“ А шта је ближе Фанару – Истина или папски Рим?