(ВИДЕО) Заборављен аманет владике Рада

Скупштина општине Цетиње је на седници одржаној 9. децембра 1968. донела Одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту Ивана Мештровића, која је на снагу ступила 50 дана касније.

Двомесечна полемика која је уследила на страницама титоградске Побједе показала је много тога, али би чак и навођење основних нагласака из те расправе захтевало много простора, а и пропратних објашњења. Ова дебата, осмотрена из угла аутора овог штива, пре свега је важна зато што се у њој, први пут у јавности, огласио и митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић), оштро иступајући против идеје о подизању Мештровићевог маузолеја на Ловћену. Захваљујући њему, први пут се огласио представник Српске православне цркве, због чега и наводимо закључни став из митрополитовог текста објављеног у Побједи:

„Српска православна црква још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму.“

Како данас, из далеке временске перспективе, тумачити ово иступање митрополита Данила? Да ли је оно било изазвано само спорним питањем о будућности Његошеве капеле или и неким другим разлозима? Да ли је овај глас требало да посредно покаже како се у круговима Српске православне цркве понешто зна о предстојећем потписивању Протокола (26. јуна) којим су поново успостављени дипломатски односи између СФР Југославије и Ватикана, о ономе што ће се догодити на Брионском пленуму (1. јула), или да ће наредне године уследити отцепљење Македонске православне цркве? Одговоре на ова и слична питања могу да дају само нова истраживања.

У сваком случају, занимљиво је да су расправе о капели на Ловћену и маузолеју поново утихнуле, што ће потрајати наредне две године.

Скупштина општине Цетиње је на седници одржаној 9. децембра 1968. донела Одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића, која је на снагу ступила објављивањем у Службеном листу СР Црне Горе, 25. јануара 1969. године.

Овом одлуком Скупштина општине Цетиње „преузима обавезу да подигне Маузолеј Његошу на Ловћену“, на Језерском врху, због чега је формиран и Иницијативни одбор од 22 члана, који је овлашћен да доносиоцу одлуке „предложи одбор за подизање Његошевог маузолеја водећи рачуна да у одбору буду представници цјелокупног јавног, културног и политичког живота Југославије“. У одлуци је изражена и нада Скупштине општине Цетиње да ће „у овом свом подухвату наићи на разумијевање и свестрану помоћ свих Југословена“.

Огласило се и „Православље“

Дан после саборског заседања, 13. марта, новине Српске патријаршије „Православље“ објавиле су став Светог архијерејског синода о капели на Ловћену и у истом броју штампале текст митрополита Данила „Његошу није потребан маузолеј“.

– Обавестивши се о томе из титоградске Побједе, митрополит црногорско-приморски Данило је 24. јануара 1969. послао писмо Синоду СПЦ, објаснивши да се подизање маузолеја планира „пошто се претходно сруши црква-капела у којој сада почивају земни остаци владике Петра ИИ Петровића Његоша“. Митрополит је, према сведочењима, покушавао да убеди политичко руководство Црне Горе да тако нешто не би требало чинити, указујући на то да би то представљало ружење владичиног тестамента, који се мора поштовати – пише Вељко Ђурић Мишина у књизи Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, која је објављена 2012. године.

После пријема митрополитовог писма, на Одлуку цетињске општине реаговао је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, упутивши допис Савезној комисији за верска питања, 11. фебруара (Бр. 296/зап. 59). У овом документу се наводи да је митрополит црногорско-приморски Данило послао Синоду СПЦ обавештење заведено под бр. 89/И из кога се види „да је у последње време поново покренуто питање постављања Мештровићевог споменика-маузолеја на Ловћену, пошто се претходно сруши црква-капела у којој сада почивају земни остаци владике Петра ИИ Петровића Његоша“.

У свом обраћању комисији савезне владе, Синод СПЦ се позвао на рад митрополита Данила, који „чини све што може да убеди све надлежне да ово не чине, јер ако би се то остварило, нарушио би се тестамент самог Његоша, који је оставио аманет да његови земни остаци почивају у цркви на Ловћену“ (подвучено у изворнику).

„У читавом културном свету“, подсећа Синод, „поштују се жеље покојника, што је до овога случаја било правило и код нас. Његош је био владика, владар, па песник и књижевник, те му је као владици место у цркви, како је то и сам у тестаменту завештао.“

„Рушење цркве на Ловћену биће осуђено од читавог нашег народа. Зато ово унапред треба спречити док не буде касно“, упозорио је Синод, наглашавајући да даје „пуну подршку ставу и мишљењу“ митрополита Данила, „што је и раније чинио у неколико махова“.

У истом допису, Синод је упозорио да се „због овог питања у Црној Гори може отворити велики црквени проблем“ и да „ако се заиста сруши црква на Ловћену ради постављања споменика на Ловћену, може доћи до нежељених последица“. Ако митрополит Данило поднесе оставку због рушења цркве, што је „изјавио пред лицем целог света“, онда ће се „отворити тежак проблем којим се црква тамо дуго мучила, а према коме није индиферентна држава“.

„Да се не би ствари компликовале и једно питање отварало врата другом питању, само због нечијег каприца, Свети архијерејски синод се и овом приликом на време обраћа Савезној комисији за верска питања у нади да ће овом питању посветити потребну пажњу и својим саветима и благовременом интервенцијом код одговорних чинилаца спречити рушење цркве на Ловћену и узнемиравање земних остатака владике Његоша. Ако су то чинили Аустријанци за време Првог светског рата, зар мора да се та грешка понови сада од Његошевих потомака?“, пита се Синод у овом допису који је потписао патријарх Герман. Овај документ се чува у Архиву Србије.

Савезна комисија за верска питања Савезног извршног већа завела га је у протокол 27. фебруара (Бр. 72), а председник Комисије Мило Јовићевић проследио је писмо истог дана председнику Комисије за верска питања Извршног већа СР Црне Горе, да се о њему изјасни влада у Титограду.

Већ сутрадан, 28. фебруара, председник Скупштине општине Цетиња Петар Томановић изјавио је за Вечерње новости: „Садашњу капелу свакако треба негде друго поставити. О томе би у сваком случају одлучивали еминентни југословенски стручњаци.“

Биће да је ова изјава додатно подстакла представнике СПЦ да из црквених и државних канцеларија расправу пренесу у јавност, пошто је на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 12. марта, поново закључено да се СПЦ противи рушењу цркве на Ловћену.

„Мада је митрополит црногорско-приморски Данило покушао да на дневни ред заседања званично уврсти питање судбине капеле на Ловћену, патријарх је то одбио, према неким тврдњама, и због убеђивања од челника србијанске и Савезне комисије за верска питања“, наводи Вељко Ђурић Мишина.

Овај сабор је, иначе, био сазван ради формирања Западноевропске епархије са седиштем у Лондону, а за епископа је изабран западноевропски викар Лаврентије. На заседању је расправљано и о прослави 750-годишњице самосталности Српске православне цркве, коју је она стекла 1219. године.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Цетињски сан о успињачи од мора: Политичка воља нашла је ослонац у гласу убедљиве мањине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: