Колико је смислено партијско „преузимање мјеста по дубини“

`ОЋУ МАЈКО `ОЋУ, У ГРАДСКУ ЧИСТОЋУ!

Пише: Милан Кнежевић, Пљевља

Шта је стварна деполитизација тј. професионализација државне управе и подразумијева ли потпуну кадровску дистанцу партија на власти од одговорних мјеста у државном апарату?

Треба ли партије да кадрују (да кадрирају свакако не јер овај филм није прави), кад је једино могућа експертска Влада, кад се подразумијева стручна управа, кад нас могу извући само професионални менаџери. Подразумијевају се административни капацитети, радно искуство и, да не заборавим, познавање страних језика (руски није опција).

Шта би ту требало да траже и чиме да се баве – политичари?
Тренутком изласка у јавност наводног списка функционерских мјеста које ће партије власти подијелити „по дубини“, настала је својеврсна утрка, прије свега у НВО сектору и међу „независним“ стручњацима и новинарима, ко ће оштрије и бескомпромисније осудити наставак праксе партизације државног апарата, уз нужне опаске да, ето:
– … нова власт, по узору на ДПС, наставља са праксом партијског запошљавања… изневјерена су предизборна обећања да више неће бити запошљавања по партијској књижици… а конкурси ће бити унапријед обемишљени.
Тачку на И ставио је Министар ……..:
– Расподјела функција коју сам видио у медијима ми личи на рачун без крчмара. Ипак сам ја крчмар у ресору који покривам, свидјело се то коме или не!
Оставићемо министра да се носи са муком која га је запала, надамо се да ће се макар с времена на вријеме сјетити да је крчма рентирана, те ако најам не намири могло би се десити да крчму преузму они којима је првобитно намијенио улогу конобара…
Шалу на страну, колико су овакве искључивости саопштене у форми озбиљних тврдњи уопште смислене у једном друштву као што је црногорско, а држава Црна Гора добро је ако има мало преко 400 хиљада оних који у њој стално и стварно живе? Колико су смислене ако се са невеселом рачуницом настави, те дође до података колико у укупном броју стално насељених има радно способних, колико међу радно способнима оних са одговарајућим знањима, колико међу онима који имају „капацитет“ подобних, јер обећање о доношењу закона о лустрацији важи? Или је пуј-пике?
Бојим се да би доследном примјеном тренутно стидљивих али све гласнијих захтјева за искључивом примјеном „меритократских принципа“ дошли до de facto стања у ком би Држава била не само највећи већ и најозбиљнији послодавац у Држави!

Машала, из једне ненормалности, која је трајала неколико деценија, у другу. Подразумијева се да нови стручни кадрови кад за већу плату пређу у „реални“ тј. приватни сектор неће користити своја ранија (са)знања и везе из државне управе…
Ми, тако мали, инсуфицијентни за било шта крупно сем крупних ријечи, морамо да имамо експертску Владу, треба да створимо независан правосудни систем, професионализујемо државну управу и локалне самоуправе, омогућимо настанак независних менаџерских и управљачких структура у јавном сектору… уз апсолутно пожељно држање политичара на пристојној дистанци. При том се под политичарима подразумијевају чланови партија, можда и симпатизери, као и родбина по бабиној линији до неког кољена. Само тако разликоваћемо се од ДПС-а, само тако приближићемо се модерним демократским друштвима.
Није него.
Ако у земљама које постављају обрасце демократских процедура, попут нпр. Америке, више од 90% медијског простора припада медијима који су партијски, чак и ускосвојински, профилисани до отворене цензуре, и гдје је неозбиљно говорити о томе да свако кључно мјесто у администрацији није под контролом Владе тј. Предсједника, гдје је ту онда образац на који треба да се угледамо?
Десетине хиљада писмених, способних, па и образованих и стручних, је ван земље. Неће се скоро вратити нити насјести на трикове четворогодишњих или петогодишњих мандата, уз услов да им прошлост буде претресена до „истресања из гаћа“, а садашњост запапрена дневним фрустрацијама оних којима су „отели“ посао.

У таквим околностима потпуно је неозбиљно лицитирати и поигравати се са било чијим дигнитетом око мјеста директора Аеродрома Црне Горе или Монтепута, или неког другог или трећег монополисте, зато што је члан неке од партија власти. Неозбиљно је чак и причати о професионализацији на руководним функцијама у Управи царина, Управи за имовину, Управи за спорт и младе, Службеном листу, Националним парковима, Управи за цивилно ваздухопловство, Агенцији за електронске медије и слично, ако та професионализација подразумијева екскомуникацију власника било које партијске књижице (не важи за гробаре из бивше власти).

Звучи потпуно апсурдно, чак и тужно, али је потпуно тачно да су политичке партије једини реалан резервоар кадрова у Црној Гори. То су много пута до сада, за ово кратко вријеме, истакли и челници нове експертске Владе, додуше негативно конотирајући партитократско црногорско друштво.
Како изаћи из помало натегнутог ребуса партитократија или професионализација државног апарата није једноставно питање, али ниски стартови и уклизавања типа „меритократија и тачка“(!) на релацији Влада – политичке партије свакако нису рјешење и ником неће добра донијети. Пуку понајмање. И приучени знају: друштво ће престати бити партитократско не онда када то одлучи Влада, Скупштина или политичке партије, већ кад политичка намјештења више не буду уносна, или чак једини начин да се до ухљебљења кавог-таквог дође.
Извјесно је да ћемо ту прилику сачекати још неко вријеме.
До тад не би било лоше да сви којих се то тиче, а прије свега челници извршне и законодавне власти, схвате да крчма, како ствар назва Министар, мора да ради. То подразумијева да у њој раде и кадрови из УРЕ, али и Демократа, Фронта, ПзП-а, СНП-а…

Искрено, мало знам оних (а сви се знамо) који нису сада, или скорије нису били, чланови неке партије. Мање или више истакнути, мање или више стручни, мање или више тихи, односно гласни. А међу њима, па и међу истакнутим политичарима (умало не рекох професионалним), да подсјетим, много је професора универзитета, стручњака у разним областима, којима је политика „поклопила“ биографије.

Ако вјерујемо да се све промијенило и да народ није тек стадо, изведено на оскудну пашу, онда је реално и да повјерујемо да ће на првим наредним слободним изборима бити награђених и кажњених. А на изборе ће изаћи – политичке партије и политичари. Без алтернативе.
Није реално да живимо у увјерењу да ће до тада чучати сакривени у завјетрини и по потреби дизати руке.
Или је можда неко смислио неки бољи модел друштвеног уређења од парламентарне демократије?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: