Држава која се плаши Мире Фурлан није добра инвестиција

Младен Војичић Тифа, бивши пјевач Бијелог дугмета, под старе се дане преселио у Београд. За то се не би ни сазнало да га одређени сарајевски кругови нису напали. Писали су да је издајник, па их је подсјетио да је он цијели рат провео у Сарајеву на бошњачкој страни, а ипак је три пута тамо добио батине. Занимљиво да Србима не смета што је у рату Тифа био против Срба и што је извођач једне од најљепших навијачких пјесама свих времена „Грбавице, рано љута, притисла ме тешка туга“, неслужбене химне навијача Жељезничара. За оне који не знају, Грбавица је током рата била у дјелу Сарајева који су контролирали Срби. Тифа у пјесми гледа у Грбавицу из бошњачког дјела Сарајева и пати за њом.

Нећу оспоравати да су Бошњаци највеће жртве рата и распада Југославије. Срби и Хрвати имају државу и трећину, а Бошњаци имају трећину државе. Међутим, морам подсјетити да је Сарајево некад било највећи српски град послије Београда, јер је у њему живјело више Срба него у Новом Саду или Нишу, а да данас су Срби у Сарајеву статистичка погрешка.

Никад нисам чуо Србе да прозивају Тифу. Никад нисам чуо Србе да прозивају Ђорђа Новковића што је написао „Данке Деутсцхланд“ једну од најодвратнијих пјесама из раздобља туђманизма. У Београду је наступила група „Прљаво казалиште“ са пјесмом „Ружа Хрватска“. У Београду је неколико дана арену пунио Дино Мерлин, иако је током рата давао најгоре изјаве о Србима. Цеца у Хрватску не смије иако је током рата пјевала „Нећу на друга свог, нећу против народа свог“.

Мени је драго што је Београд такав. Није ми драго што Загреб није такав.

Недавно је преминула Мира Фурлан једна од ријетких глумица из бивше Југославије која у Холивуду није глумила Рускиње. Судбина Мире Фурлан је парадигма хрватског националистичког лудила деведесетих година. Одузели су јој стан, избацили је из Хрватског народног казалишта, писали фељтоне гдје су је проглашавали курвом и луђакињом која мрзи Загреб (аутор је да се не заборави био новинар Бакаловић који је своје име Сафет промијенио у Рене)… Кад је она тако пролазила, можемо се само запитати каквом су притиску били изложени мали, обични људи.

Шта је био проблем са Миром Фурлан? То што је остала у Београду кад је почео рат? Па, живјела је тамо од 1986. Била је у браку са Србином. Како би тај муж био прихваћен у Хрватској? Ведрана Рудан је у толерантној Ријеци у то вријеме отпуштена са радија само зато што су мислили да јој је муж Србин (Руданица каже у свом стилу, љубавник ми је био Србин, не муж).

Мира Фурлан није била идеолошки ни на једној страни. Била је умјетница којој су те подјеле биле стране и неважне. А чак и да је заузела неку страну, у чему је проблем?

Зашто Мира Фурлан или било који други човјек нису имали право бити за опстанак Југославије? Нису сви људи генерал Жељко Сачић којем је живот почео 1991., а до тада се изјашњавао као Југославен. Није свима живот почео са доласком Туђмана на власт и повратком Гојка Шушка из усташке емиграције.

Зашто неки Хрват није смио имати пројугославенске ставове? Нетко коме су 45 година испирали мозак са Титом и партијом, нетко тко је вјеровао у народноослободилачку борбу (домовински рат), партизане (хрватске бранитеље)… Зашто су сви 1991. морали одбацити оно што су цијели живот вјеровали? Зашто останак у Југославији није био легитиман политички став, који не мора бити већински? Није ли логично да се неки нису тако лако могли скинути са штафете, Дана младости, Бошка Бухе и 7 непријатељских офензива?

Зашто увијек у Хрватској уз појам Југославија иде придјев „бивша“? Јел итко каже „бивша Аустро-Угарска“? Или „бивши Совјетски Савез“? Или „бивше Римско царство“? Зашто је „Југославија“ у Хрватској и даље непристојна ријеч?

Кажу из клеро-фашистичких кругова како је Мира Фурлан глумила у Београду док је разаран Дубровник. И Семка Соколовић је играла у хумористичној серији „Јел ме нетко тражио?“ док је ХВО разарао Мостар (који је други најразоренији град иза Вуковара). Док су Бошњаци били заробљени у хрватским логорима. Док су хрватске јединице у Ахмићима направиле покољ над бошњачким цивилима и међу њима заклали бебу. Сејо се звао и имао свега неколико мјесеци.

До душе, у исто вријеме је неколико стотина тисућа Бошњака било у избјеглиштву у Хрватској, али и у Србији. Све се може окретати и наштимавати како неком паше. Чињеница је да у рату, као ни у сексу нема невиних. Ако не престанемо са међусобним окривљавањем, неће бити краја мржњи и опет ће велике силе искористити наше лудило да преко нас води своје ратове.

Др Анте Мандарић потиче из усташке породице, за вријеме Југославије је помагао католичку цркву, а ипак је југоносталгичар и противник усташтва. Кад су га питали зашто, одговорио је: „Мој отац је био сељак и радник. Да му је неко прије 2. свјетског рата рекао како ће син једног сељака постати доктор, мислио би да није нормалан.“ Хрватска и данас паразитира на рушевинама те мрске Југославије.

Више пута сам нагласио да не заговарам никакву нову Југославију. Разлике између нас „Југославена“ колико год биле мале, очигледно су довољно велике да изазову кривопролиће (уз импулс извана). Али заступам Југосферу, царинску, монетарну и културну унију, слободан проток људи, идеја, робе и капитала и један политичко-интересни блок. У супротном нећемо опстати. Гдје су вакцине Хрватској? Босна ни не размишља о њима. А они који су покренули корону, неће дозволити отварање ни граница ни економије ни туризма без ковид-пасоша. Нема више повратка на старо. Никад више. Нису све ово радили да би се вратили на живот прије короне.

Колико су неважне разлике између Хрвата, Срба, Бошњака, па и других народа у времену кад нам не дају да ходамо без брњица. Долази вријеме кад ће вам посљедња брига бити бројање нечијих крвних зрнаца.

Јавио ми се Бошњак из Бихаћа који каже да је против Бајдена, без обзира што зна да је овај наклоњен Бошњацима, а не воли Србе. Мени је тај Бошњак сто пута ближи од било којег Хрвата или Србина који су за Бајдена и Си-ен-ен и Н1.

Која је алтернатива? Степинчева аутокефална католичка црква? Хрватски национализам по моделу ХДЗ-а и Јосипе Римац? То хрватство које вам је Туђман креирао је потпуни промашај, оно се не да реформирати. Треба га бацити у смеће. Јер оно што је на лажи саграђено, лаж ће и однијети. Није ни чудо да бард хрватског новинарства Игор Мандић који је у Југославији најгласније од свих хрватских новинара наступао са хрватских позиција, сад каже да је цијела та идеологија промашај. Хрвати не знају навести име једног хрватског племића који се борио у Крбавској битци, али знају да је за све крива „великосрпска агресија“.

Прича каже да је хабсбуршки цар Фрањо Јосип окупио најбогатије банкаре кад му је држава запала у финанцијску кризу. Тражио је кредите, али је један жидовски банкар одбио. Кад га је цар упитао зашто, банкар је одговорио: „Ви сте ухапсили мог нећака.“ На то му цар каже: „Добро, ослободит ћемо га.“ А банкар одврати: „Држава која се плаши мог нећака, није добра инвестиција.“ Држава која се плаши Мире Фурлан, није добра инвестиција.

Извор: Фејсбук профил Горан Шарић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: