Могућ је излаз из шкрипца

Велика земља. Мисли се на Русију. Тако се зове недавно објављен избор из савремене руске прозе који доноси дела пет изузетних писаца у преводу на српски: Корнеја Чуковског, Наталије Баранскаје, Виктора Курочкина, Романа Сенчина и Александра Кузњецова Туљанина. Књигу је превео наш познати и награђивани преводилац Владимир Јагличић у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића.

Код нас је познатији Сенчин, заједно са својим вршњацима Варламовим, Прилепиним, Волосом и другима које је Јагличић представио 2012. у „Антологији руске модерне приче”. Баранскаја је весница женске прозе која је дала неке од истакнутих руских прослављених списатељица.

– Њена јунакиња у делу „Недељу дана свагдашњих” је млада жена која тражи свој духовни простор, стешњена између радних, кућних и емотивних обавеза. Курочкин је у „Закуцаном дому” тражио одговоре за најтежа питања конфликата на руском селу. Туљанин се бави руским Далеким истоком. У сјајном роману „Паганин” описује бандитизам модерног човека који рањава природу, пљачкајући је, због чега природа одговара осветним реваншизмом разних својих незаустављивих пошасти. И у таквим кошмарима ваља опстати. Док сам преводио, имао сам утисак да заиста радим једну књигу која ће бити лична карта наше цивилизације. Као у филмовима Серђа Леонеа, присуствујемо борби на живот и смрт у бесудној земљи, где закони не владају и где човек мора да се определи и начини судбински избор. Избори које он чини су, међутим, најчешће трагични, по њега самога погубни ‒ каже Владимир Јагличић.

Циклус „Велика земља. Из савремене руске прозе”, трећи је пројекат који финансира московски Институт за преводе, у сарадњи са Издавачком књижарницом Зорана Стојановића, у његовом преводу. Пре њега штампали су антологију руске поезије „Сребрног века” (2014) и прозни циклус „После утопије” (2017). Све ове обимне књиге резултат су вишедеценијског преводилачког рада, који није унапред био издавачки планиран.

‒ Ја сам одувек преводио „на своју руку” оно што сам држао важним, а да ли ће шта бити штампано, сматрао сам другоразредним питањем. Трудио сам се да преводим оне писце које сам сматрао запостављеним. Тако радећи, сачинио сам један фонд преведених дела за које нисам знао када и како ћу их штампати: важно је било да она задовољавају мој уметнички критеријум. Заправо, стварао сам једну библиотеку књига које сам желео да читам на матерњем језику, верујући у прво и последње човеково право: да оно што воли прогласи великим. Чак и да све те бројне преведене књиге нису нашле издаваче, ја бих у њих веровао, и то је све ‒ наводи Јагличић, који следи своју страст без обзира на околности.

Рецимо, мемоаре Корнеја Чуковског превео је још 1988, када се вратио са одслужења војног рока, а објавио их, ево, после 30 година. Већ из оваквог приступа превођењу, каже, види се да нема амбицију откривања актуелних дела онако, како их је, рецимо, својеврeмено откривао Миливоје Јовановић, већ скреће пажњу на рукописе који нису имали срећу да се пробију у први план.

‒ С обзиром на велики број значајних писаца, код Руса је уобичајено да се писци хвале и уласком у шире изборе за награду, ако награде нису добили, и то се сматра великим успехом који се обавезно уводи у пишчеву биографију. На овај, помало самоубиствен начин, како су ми не једном приговориле колеге, чудећи се таквој мојој интровертности, ја сам превео један фонд од шездесетак књига које сад, ето, привлаче пажњу издавача, зато што сви знају да су у питању изузетна дела ‒ истиче наш саговорник.

Радећи овако накупио је петнaестак преведених дела која, како каже, можда никада неће ни бити објављена, али су њему доносила читалачки ужитак: Марк Алданов: „Портрети Француске револуције”, Сигисмунд Кжижановски: „Квадратурин”, Аркадиј Стругацки: „Ђаво међу људима”, Василина Орлова: „Овдашњи”, Игор Савељев: „Хамлетова лаж”, Борис Јекимов: „Хољушино двориште”, Олег Рјабов: „Труба”, Јуриј Домбровски: „Новеле о Шекспиру”, Андреј Бели: „Москва под ударом”, Владимир Макањин: „Имена”, Андреј Платонов: „Повратак” (приче), Саломо Рапопорт:  „Дибук” (драма), Јуриј Лошчиц: „Ћирило и Методије”, Борис Пастернак: „Изабране песме”, а дешавало му се да су неке књиге други преводиоци објавили пре њега. Уза све ово, има и две обимне књиге Антологије руског песништва 20. века (Нови златни век и Гвоздени век), од Ахматове до наших дана, за чије штампање је конкурисао код Института превода заједно са Књижарницом Зорана Стојановића.

‒ Овај приступ због свега овде изнетог нема амбицију натурања естетичких критеријума, али у њему постоји нијанса одговарајуће потребе за погледом „друге стране”. Ти преводи говоре о једној скрајнутој снази и нуде читаоцу могућност да се упозна са нечим на шта није рачунао, а што постоји као, можда, могући излаз из шкрипца у који је запао савремени човек, роб естетичке кризе у којој му се као уметност нуди све и свашта. Постоји тиха снага која нас одржава, а коју често не примећујемо ‒ каже Јагличић, додајући: „Велика је ствар што су то почели да примећују и други читаоци.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: