ИН4С

ИН4С портал

Црногорци кад оно витешки Жабљак тврди турски похараше – Онда мене старца заробише, на Цетиње Српско довукоше

1 min read

Предаја Жабљака Црној Гори

Приредио: Миомир Ђуришић

На данашњи дан, 7. фебруара 1879. године Жабљак – град тврђава, након ослобођења од турске власти, предат је Црној Гори на управу.

Предаја је извршена према одредбама протокола из Вирпазара, који је регулисао црногорско-турску границу. Тешко је наћи прве вјеродостојне податке о данашњем Жабљаку Црнојевића. Прве поузданије податке о Жабљаку можемо пратити од 1403. године. Од тада се помињу браћа Љеш и Ђурађ Црнојевић који столују у граду Жабљаку. Они су показали велику заинтересованост за изградњу утврђених градова и малих црквица у њима. Први Црнојевићи су изградили и свој матични манастир на острву Кому који се налази у близини Жабљака. Ова династија је имала важну улогу у догађајима који су се одигравали у доба Балшића, али главну улогу добијају тек 1455. године откада званично управљају Црном Гором.

Први владалац који је столовао у Жабљаку јесте Стефан (Стефаница) Црнојевић, којег 1465. године наслеђује син Иван Црнојевић. Иван господари из Жабљака све до 1475. године, када почиње да страхује од надирања Турака. Због тога почиње изградњу града на Ободу. Године 1476. почиње и рат у којем је Иван изгубио знатне области, а након двије године Турци су узели и његов Жабљак. Он је посљедњи од зетских градова пао под турску власт. Приликом тог напада 1478. године Турци су наишли на потпуно расељен град. У њему није било ни Ивана Црнојевића јер се он три године раније преселио на Обод. Турци су тада одмах поставили своју посаду у тврђаву, али је подграђе још дуго остало пусто. Жабљак је од тада постајао све јаче турско упориште према Црној Гори. Војска из Жабљака је редовно учествовала у походима против Црне Горе, а осим тога Жабљак се развијао и као један од центара турске власти и судства за Црну Гору. Турски администратор за Црну Гору, с титулом војводе, имао је сједиште у Жабљаку. Након смрти Ивана Црнојевића, 1490. године наслеђује га његов син Ђурађ Црнојевић (који ће основати штампарију), а послије 6 година власт од брата преузима Стефан. Године 1514. за црногорског санџак-бега је постављен трећи син Ивана Црнојевића, који је као исламизиран носио име Скендер-бег. Резиденција Скендер-бега Црнојевића је била у Жабљаку. Кадија за тадашњу Црну Гору је сједио такође у Жабљаку или у Подгорици. Остало је забиљежено да је крајем XVI вијека у подграђу Жабљака било око 250 православних кућа. Становништво се бавило рибарством, с обзиром да су вирови или ока богата разним врстама рибе. Град је имао и своју трговину.

У марту 1835. године је пробрана чета Цеклињана извршила напад на турски град Жабљак.

„У тврђаву код жене Јусуфа-аге, диздарева брата, долазила је једна Цеклињанка да би јој продала понешто. Током једне посјете она поведе разговор о томе који је град виши – Жабљак или Ријечки град. Жена Јусуфа-аге спусти кроз прозор клупче конца и тако узе мјеру висине тврђаве Жабљака и даде је Цеклињанки да према њему измјери Ријечки град на Ободу. Према тој мјери Цеклињани су посјекли највећу јасику коју су могли наћи и направили од ње стубе. На тај начин план је био готов. За извршење плана одабрали су 12 људи под вођством Кења Станкова. Упуте се лађом, наравно ноћу. Направивши стубе, нијесу прорачунали да је мјера узета по вертикалном правцу, и када су их прислонили и мало искосили, њихова висина је била недовољна.“

Ипак су ушли у утврђење и заузели горњи дио градске тврђаве. Жабљак се тада налазио неколико дана у рукама Црногораца, али је поново враћен Турцима на инсистирање иностраних конзула и по наређењу владике Петра II. Том приликом су Црногорци заплијенили два топа (Црногорци су топове назвали Крњо и Зеленко).

Када су исте донијели на Цетиње, Петар II је издао наредбу да се на њима угравирају натписи како би овај подвиг остао у памћењу покољења. На једном од њих су урезани владичини стихови:

„Црногорци кад оно витешки Жабљак тврди турски похараше. Онда мене старца заробише, на Цетиње Српско довукоше“.

Топови су до 1916. године стајали пред Цетињским манастиром као успомена на прво освајање Жабљака. У овој борби 1835. године подграђе је скоро читаво спаљено, а оштећења су претрпјеле и зидине утврђења. Након што су Турци поново заузели Жабљак извршили су оправку тврђаве и подигли зидове за један метар. За Жабљак се борило и у доба књаза Данила. Црногорска војска је, опет под вођством Кења Станкова Јанковића, 1852. године држала освојени град више од мјесец дана. Велике су биле жртве Црногораца у овим борбама. И тако све до 1878. године откада одлукама Берлинског конгреса припада Црној Гори. Жабљак Црнојевића обухвата тврђаву на врху купастог узвишења, цркву Св. Ђорђа са гробљем у подножју тврђаве и подграђе на којем су изграђени стамбени објекти. У подграђу је и добро очуван камени мост из периода турске владавине, као и остаци тзв. Кадијине куле. Висинска разлика до градских врата се савлађује помоћу неколико уређених серпентина. То су једина врата, тако да је приступ тврђави могућ искључиво са источне стане. Улазећи у град пролази се кроз узани ходник. У самом граду се поред двора Ивана Црнојевића налазила и цистијерна за воду, као и објекти војног, економског и стамбеног карактера.У доба оснивања града па све до 1835. године, овај терен се интезивно обрађивао. Ова поља су Цеклињани називали и “богати Мисир”. Послије 1835. године почео је да нагло расте ниво Скадарског језера. Због пораста водостаја, на равници између Жабљака и Врањине, нестало цијело село Салковина. Данас у подграђу живи око 15-20 породица, а насеље посебно оживи викендом и у љетњем периоду.

Извор: Митрополија 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

4 thoughts on “Црногорци кад оно витешки Жабљак тврди турски похараше – Онда мене старца заробише, на Цетиње Српско довукоше

  1. Фино пише „… на Цетиње срБско довукоше…“
    Дакле, није срПско, него срБско. Зашто мјењате?

  2. Кад се већ помиње владика Раде, ваља имати у виду и запис Владана Ђорђевића у књизи “Црна Гора и Аустрија 1814-1894”, Београд 1924, страна 41, којим указује на Владичино несхватање политичких и војних (не)прилика, али и самовољу:
    Десетог марта 1835. године, не­шт­о око петсто Црногораца “без знања и одобрења Петра II, по­сле тродневне борбе, отеше Турцима утврђено место Жабљак, ко­ји бра­ни ток Мораче као и Подгорицу и Скадар. Владика је вра­тио Турцима Жабљак” , не обазирући се на црногорске жртве при освојењу тог утврђења.
    Делом и због тога, митроносни архимандрит Нићифор Дучић, председник Српског ученог друштва (ратовао с Турцима: 1861-62, 1876. и 1877-1878), могао је за владику Рада на­писати “да је био слаб владалац ко­ји је продајом за новце зема­ља, накваше­них српском крвљу дока­зивао њену независност”.

  3. Nešto nijesam siguran da su pravilno napisani atributi turski i Srpsko! Po gramatici bilo kojeg četvoroimenog jezika trebalo bi i jedan i drugi malim početnim slovom. A u Njegoševo vrijeme moguće da je bilo oba s velikim slovom. Interesantno je znati da i pored oslobađanja odnosno otimanja Žabljaka od Turaka, a šire u Ceklinu i Riječkoj nahiji, Crnogorci su zemlju otkupljivali od njihovijeh turskih vlasnika, tj. nijesu je dobijali džabe. Tako i danas su sačuvani toponimi koji su izvorno turski ka npr. Beglak, tapija, i sl. Među najvećim clasnicima zemlje su bili neke poznate muslimanske porodice iz Podgorice.

    6
    2
  4. „Црногорци кад оно витешки Жабљак тврди турски похараше. Онда мене старца заробише, на Цетиње Српско довукоше“.

    Могло би се следеће протумачити. У речи Црна Гора или Црногорац лежи реч „Гора“ која је подсвесно синоним за отпор народа против окупатора и окупације. И само су Срби имали дубоко поштовање према својем непоколебљивим српском роду Црногораца. То објашњава све писано, сво стваралаштво, све битке, све догађаје и свест и већинску веру Црне Горе.

    10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *