Дрхтај – Човјеку који није преживио кошмар

Пише: Невен Милаковић

Вири у цијев од старог калаша,
К`о кроз расклиману даску од тарабе
Што скрива погледу снашу и чилаша,
Да их не уграбе вуци и барабе.

Чудно, први пут се не плаши од мрака
Што злокобно вреба из ледне шупљине,
Први пут му нишан ближи од кундака,
Хоће л` кошмар проћи, ако сад окине…

Прст се са орозом помирљиво здрави,
Само трен и све ће прекрити тишина,
Овај мук паклени што тутњи у глави
Пољем од божура и нагазних мина…

Димом што на месо људско заудара,
Крвавим сузама нарошено лице,
Урлањем граната, смрти и шиптара,
Брујањем мотора птице ругалице

Што мир човјечанству, бацајућ` разноси,
Отров из лажима утробе надуте,
Што тек покошене небосклоне коси
Церећ` се злокобно на смртне шкргуте…

Хоће л` се заклопит` очи ратног друга,
Стражећи Кошаре и мртве их злате,
Хоће ли замући клеветање слуга
Што Јудином страшћу богомрсце прате…

Само му се овлаш помјерили прсти,
К`о мајчина рука кад га миловала,
Као да се кришом пред окршај крсти…
И само му чудна свјетлост засијала…

Божанска, предивна, од сунца свјетлија,
Душама вјерне јој дјеце процветала,
Најзад досањана Небеска Србија,
Светоме му свето уточиште дала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: