ИН4С

ИН4С портал

ЕУРО 2016: Ово неће бити шетња

1 min read

Нови циклус квалификација за Европско првенство на много начина представља улазак у нову еру европског фудбала. Пропозиције квалификација су једноставне: из сваке од девет група две провпласиране екипе иду на ЕП, придружиће им се и најуспешнија трећепласирана екипа, а преосталих осам трећепласираних игра бараж за попуну преостала четири места.

srbijafudbalДва искорака су упадљива и повезана са системом организације квалификација: пораст броја учесника завршне смотре са 16 на 24 и увођење недеља фудбала, којима се репрезентативни фудбал уместо у једном или два игра током три или шест дана. Логика за први корак је да се већи број екипа укључи у борбу за трофеје, а за други да се повећа уочљивост репрезентативног фудбала и тако уграби већи део медијског колача, који се већ у доскоро незамисливим размерама дели клубовима на континенту.

Нови систем, дакле, доноси двоструко већу вероватноћу да ће се екипе домоћи не само завршног турнира, већ и елиминационих борби. То је добра вест за све три групе тимова на континенту: за велике, јер је сад већ незамисливо да ће неко од њих прескочити турнир, што се не тако давно догађало Енглезима, Холанђанима, Шпанцима, Италијанима, Французима (заправо, свима осим увек озбиљних Немаца).

За оне са средине шансе драстично скачу, јер када 7-8 великих заузме своје место, сасвим је довољно простора да свако ко се мало потруди добије место на теренима Француске 2016. Ако вам ово не делује озбиљно, погледајте колико наступа на ЕП и СП у последњих 10 година имају Румуни, Мађари, Турци, Белгијанци, Израелци, све екипе које представљају нешто у фудбалу.

За оне са самог дна шансе да направе чудо значајно расту: више нећемо чекати 10 година да после летонског чуда Исланд запне на последњој степеници – сада се пружа прилика да сваки турнир има 2, 3 или 4 аутсајдера, баш као што их има Лига шампиона, с тим што на једномесечном турнирском надметању већу улогу имају срећа, тренутна инспирација или повреде, па се чуда могу и наставити.

misel-platiniДо сада чак 22 чланице УЕФА нису никад стигле до великог турнира, а још 4 (БиХ, Словачка, Велс, Северна Ирска) играле су на СП (Северни Ирци чак трипут), али не и на шампионату Европе. Изгледи су им сада драматично повећани (поготово ако знамо да су БиХ, Израел и Словачка у прва три шешира).

Систем који је спровео Мишел Платини има многе критичаре, пре свега зато што је свакоме јасно да је промена логична последица огромне подршке коју је у борби за место председника УЕФА Француз добио у малим државама источног дела континента. Његова иницијатива није нелегална, и једина очигледна тачка спорења је у томе што би фаворити могли да пребрзо стигну до обезбеђеног места на ЕП.

Опет, многи ће зато бии задовољни, јер играче плаћају клубови, којима ће пријати да се њихове звезде релаксираније односе према националном тиму током сезоне. Још када ти релаксиранији односи почну да доносе изненађења, публика ће бити на чистом добитку.

Ако ће Немци, а по форми из претходних неколико циклуса и Шпанци и Холанђани, пред собом имати лагану шетњу и довољно времена да се уигравају и испробавају у такмичарским мечевима, за већину држава на континенту овакав систем гарантује тоталну забаву до последњег дана, а чак ни низ неуспеха неће вас избацити сасвим из трке.

loptaПослужимо се примерима из прошлих квалификација за СП: трећа места у својим групама освојиле су селекције Финске (2 победе, по 3 ремија и пораза), Словеније (5-0-5) и Словачке (3-4-3). Пет пораза или само две победе, а имате место у баражу. Погледајте нпр. распоред Литванаца, којима би обе победе над Сан Марином, плус победа код куће и реми на страни са Естонијом и Словенијом (а са обе имају позитиван историјски скор) гарантовали бараж чак и да не узму бод не тако страшним екипама из прва два шешира – Енглеској и Швајцарској.

Када су последњи пут челници УЕФА смишљали реконструкцију ЕП су тек имали наговештај комерцијализације фудбала која је уследила. Формална одлука о ширењу са 8 на 16 тимова донета је новембра 1992, када је већ започела прва сезона у званичној Лиги шампиона какву данас знамо (јер су се спонзори претходне године повукли, после дебакла низа фаворита из највећих држава континента још пре групне фазе).

Одлука је донета због околности – распад три федерације (СССР, СФРЈ, ЧСФР) за кратко време је драматично повећао број чланица УЕФА, уз наговештај даљег ширења. УЕФА је имала 34 чланице до 1988, а Гибралтар је ушао као прошле године као тим број 54.

Од три поменута савеза сада је у Европској кући фудбала њих 19 (17 од деведесетих, у овом веку се Казахстан преселио из Азије, а Црна Гора осамосталила), Сан Марино и Андора су одлучили да се прикључе, Фарска острва и поменути Гибралтар добили дозволу за одвојени фудбалски савез од матица (Данске и В.Британије), а Израел после две деценије лутања коначно постао пуноправни члан УЕФА.

Док се нова Лига шампиона постепено ширила и зарађивала све више, репрезентативни фудбал није напредовао у претходне две деценије без централизованог система распореда и пласмана телевизијских преноса. Национални савези још нису били под притиском, јер су за наступе на турнирима ЕП и СП добијали велики новац. Међутим, иако су често могле да се чују најаве да ће „фудбалски балон“ пући, он је наставио да расте, па је нпр. Прошле сезоне најслабији тим Премијер лиге зарадио од ТВ права више (Кардиф, 62 милиона фунти) него комплетна лига од до тада незамисливог уговора у првој сезони (1992/93, 60.8 милиона збирно).

Зато је УЕФА решила да комерцијализује и квалификације, почевши од циклуса у који улазимо. У пракси то је одлична вест за љубитеље фудбала: уместо да се у једном или два дана (петак и уторак) играју све утакмице, са терминима које одређују сами учесници, сада ће систем бити униформан: једно коло играће се три дана (шест дана за два везана кола: од четвртка до уторка), а у сваком дану утакмице се играју од 18 и 20.45. На тај начин цела Европа може да у директним преносима гледа чак 6 утакмица по колу или 12 у дуплом програму.

Паралелно су централизована права, која сада уместо националних савеза продаје сама УЕФА. Правила су једноставна: јавни сервиси и националне телевизије имају ексклузивно право на преносе домаће репрезентације; све телевизије, укључујући и кабловске, могу да конкуришу за комплетан пакет од свих 278 (укључујући бараж) мечева у циклусу (подељених у 60 термина). Један од домаћих кабловских спортских система је то искористио и приказиваће уживо велику већину од тих 278 мечева у наредних 15 месеци.

Савези тако имају вишеструку финансијску корист: осим што је могућност пласмана на ЕП и учешћа у подели тог колача већа, сада су обезбеђени и приходи од квалификационих утакмица са свих тржишта на континенту.

Недавно завршено Светско првенство у Бразилу потврдило је доминацију Европе на планетарном нивоу – трећи пут у низу титула је стигла на наш континент, први пут изборена је на тлу највећих ривала из Јужне Америке, а Немци су поновили шпански успех – све до 2010. Никад европска селекција није била првак ван свог континента.

Европа на највишем нивоу несумњиво доминира: деценијама уназад има 4 до 6 екипа у четвртфиналу, просек полуфиналиста са нашег континента на последњих девет Мундијала је равно 3, у завршним борбама (финале и за треће место) ја на претходних 5 турнира изгубила само једном (Бразил – Немачка, финале 2002), а добила пет пута.

SpanijaИдемо и корак даље: када је Кејлор Навас одбранио Гекасу пенал у осмини финала нанео је први пораз Европљанима од неевропске селекције у елиминационој фази Мундијала после поменутог финала у Јокохами – раније истог дана победа Холандије над Мексиком била је десета узастопна за тимове са нашег континента, серију су започели Енглези против Парагваја 2006. у Немачкој.

Но, проблем се збива раније и врло је упадљив: осим бриљантног наступа на домаћем терену 2006, када је 10 европских селекција стигло у другу фазу, представници нашег континента играју прилично траљаво у групама. На два последња турнира имамо испод 50 посто успешности (6 од 13), а посебно шокира чињеница да је међу испалима оба пута била Италија, а по једном Енглеска, Шпанија и Француска (еx-Yу се издваја са тужних 0 од 8 у овом веку).

То у јавности ствара слику о томе да у групи репрезентација друге класе Европљани не само да не предњаче, већ и заостају за другим континентима (Јужна Америка има 10/11 на два последња СП, а и Северна Америка је боља са 5/8). Клима свакако игра битну улогу (мада је теже користити је као оправдање када знамо да и најбољи играчи са осталих континената редом проводе у Европи бар по 10 месеци годишње), али се чини да је проблем у суштини психолошки и да има везе са ненавикнутошћу на турнирски систем такмичења.

Турнир има своје специфичности, од начина припрема, преко провођења скоро два месеца у стању помешане изолације и интензивног медијског притиска. На то се надовезује потпуно смањени простор за грешку, јер један лош пâс, промашена шанса или наивно примљен гол могу да значе испадање већ на старту. Имајући то у виду продужење ЕП за једно коло (7 уместо 6 утакмица за финалисте) и неколико дана даће прилику екипама да се кроз реално такмичење прилагоде на необичне услове.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy