Знаменити дубровачки Срби римокатолици: Тијесне везе Валтазара Богишића и Мата Грацића

На данашњи дан, 24. априла 1903, умро правник и историчар Валтазар Богишић, професор универзитета у Кијеву и Одеси, академик и министар правде у Црној Гори. Славу му је донио „Општи имовински законик за књажевину Црну Гору“, који је 1888. израдио на захтјев црногорског кнеза Николе Првог Петровића.

Законик је преведен на многе језике као примјер регулисања имовинског права. Дјела: „Правни обичаји код Словена“, „Зборник садашњих правних обичаја код Јужних Словена“, „Писани закони на словенском југу“, „Напутак за описивање правнијех обичаја који у народу живе“

Пишу: Саша Недељковић, Предраг Савић

Валтазар Богишић био је остао најпознатији и најуспешнији српски правник свих времена, али и историчар и етнограф, доктор филозофије, министар правде у Црној Гори, професор универзитета у Одеси који је стекао непролазну светску славу. Био је римокатолик, а звали су га „челик Србином“, баш као и његовог млађег колегу др Мату Грацића, дубровачког старешину српских соколова, адвоката, велeпоседника, оснивача електронске индустрије „Сигнал“, власника Дубровачке српске штампарије, издавач часописа Срђ и Дубровник.

У моменту када смо објављивали прво издање „Госпара др Мата Грацића – настанак и нестанак дубровачких Срба римокатолика“ постојале су само поједине приче да су се ова два врсна правника познавала и сарађивала. Три године касније састављајући мозаик на основу многих посредних доказа и историјских извора можемо без дилеме, да саопштимо да су постојале изузетно јаке, постојане и нераскидиве везе између ова два српска великана. Велики Валтазар Богишић био је узор свим припадницима Србокатоличког покрета, па и др Грацићу.

Њих двојица су сарађивали као акционари паробродског друштва „Наприед“ које је основано 1894. године и које је имало у власништву чак десет теретних скупоцених пароброда дуге пловидбе. Водећу реч у у управљању овим друштвом имао је Федерико Главић, и готово немогуће да се власници каратних удела нису међусобно познавали. И Мато и Валтазар били су власници каратних удела у овом друштву, што им је према студији „Пародбродско друштво Наприед“ Никше Мојаша и Срђана Вујучића, омогућивало значајне изворе прихода. То је доказивало да су ова два доктора права поседовали и изузетан предузетнички дух.

И Валтазар у Мато били су пасионирани библиографи, посебно су ценили старе рукописне књиге. Били су љубитељи народног стваралаштва и етнографије, путовања, филателије… Учествовали су у истим верско–дипломатских активностима, када је требало пред римским папом исходовати да се Завод Светог Јеронима 1902. године назове „илирским“ уместо „хрватским“.

Никола Милованчев, наш правник и врли историчар истраживач из Љубљане, упозорио нас је да су Мато и Валтазар имали заједничке пријатеље: др Милутина Р. Веснића, професора права, српског дипломате, потом и председника прве прелазне Владе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, грофа Луја Војиновића, личног саветника краља Николе, Игњата Бакотића, председника Црногорског врховног суда из 1901. године, др Луја Бакотића….

Др Веснић за лист „Дубровник“, чије издавач посредством власништва у Српској дубровачкој штампарији био др Мато Грацић, објавио некролог Валтазару Богишићу. Тај некролог чува и САНУ чији је Валтазар Богишић био дописни члан. Један од најближих Грацићевих сарадника и упосленика професор Антоније Вучетић, главни уредник часописа“Срђ“ био је један од говорника на Валтазаровој сахрани. Вучетић је и касније, заједно са чувеним сликаром Влахом Буковцем, имао главну улогу у Одбору за подизање споменика Валтазара Богишића у Цавтату.

Грацићеви саборци из Српске дубровачке омладине Рафо Марић, потоњи судија касационог суда и Стијепо Кобасица, публициста и председник Авале, имали су ту част да им Влатазар Богишић диктира своју биографију. И Мато и Валтазар неизмерно су волели ћирилицу и скупљали рукописне књиге на старословенском језику. И Мату Грацића и Валтазара Богишића тадашња јавност је означавала и препознавала као „челик Србе“. Првог због физичких тренинга у соколани названој Душан Силни у Дубровнику а, другог због непоколебљивих духовних ставова.

Због тврдог националистичког става Мато Грацић, некадашњи друштвени војвода и соколски старешина међу дубровачким Србима, доживео је, према речима његове праунуке Иване – Вани Рељић, која тренутно живи у Јужноафричкој Републици, једно од највећих разочарања када га Карађорђевићи нису послушали и после Великог рата створили Велику Србију. Разочаран због стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и касније Краљевине Југославије, дубровачки друштвени и соколски војвода Мато Грацић се потпуно повукао из јавног живота. То је вероватно био и разлог што није дозволио Одбору за комеморацију тридесетогодишњице смрти др Валтазара Богишића да обелодани име мецене који је омогућио штампање „Споменице др Валтазара Богишића“, у којој је централно место заузима текст др Луја Бакотића.

Управо та књига умногоме је допринела је очувању сећања на велика достигнућа и дела Валтазара Богишића и његову љубав према српству, који потиче из сазнања да су његови преци некада били православци. У тој књизи у сам Богишић у свом аутобиографском концепту наводи следеће:

„Родих се 1836. године у Старом Дубровнику. Веома сам се рано развио. У петој години почех читати црквене молитве и мису своме слијепому и богатом дједу. Богишићи су као и цијела жупанија Конавле , коју спомиње још Порфирогенит међу српском жупанијом и из које они дођоше, бијаху старином православни; али кад у 15. вијеку дођоше под дубровачку републику, дођоше фратрови и уведоше католицизам. У зборнику Monumenta serbica има документ из 15.века ћирилски писан, којим Comes Georgius Bogišić јавља да је примио од републике дубровачке новце у дубровачку касу положене, а српски ћирилицом писали су само православни; католички Дубровчани само по латински.„

Валтазар Богишић у Венецији је похађао лицеј св. Катарине 1856. године. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси, а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду и Загребу.

На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање „Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу „Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888. Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци.

Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остаци 29. априла 1908. године у Груж, потом у дубровачку Градску луку, а одатле у Цавтат. Бродови „Груж”, „Цавтат” и „Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду „Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачка грађанска музика, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине.

Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва „Зоре”, А. Вучетић, уредник „Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“.

У свом говору А. Вучетић истакао је : „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .”

У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ”

Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис : „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. Према писању часописа „Срђ“, Дубровник, који носио датум од 30. априла 1908, бр. 8, стр. 124, 125; На венцу је био натпис : „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. Поменути број „Срђа“ је због Валтазарове сахране каснио са штампом петнаест дана, и пред читаоцима се нашао тек 16. маја

У часопису „Срђ” су од телеграма издвојили саучешће: Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета.

Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву „Срђа”. У саучешћу је истакнуто : „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој ! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !”

Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб , о чему сведоче Мр Андреј Вујновић у тексту „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011. године и Др. В. Новаковић, у делу. „Цавтат и Конавле“, Цавтат из 1954. године.

Група од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17. августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација, о чему је писано у „Споменици 25. година соколског рада у Дубровнику” (Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34), „Српски соколови у Цавтату” ( „Дубровник”, Дубровник, августа 1911, бр. 34, стр. 3).

Два брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском” у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге” у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске”; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже” у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике”; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога”; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке” у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије”; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва”; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу др Валтазара Богишића, забележено на страницама часописа „Дубровник“. Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише : „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .”

Посебно интересатно да у Хрватској систематски покушавају да прећуте српско порекло Валтазара Богишића. Називају га Балтазаром, то је посебно уочљиво на интернет страници Хрватског биографског лексикона.

То што Хрвати негирају Валтазарово изказивавање српства је донекле схватљиво. Поптуно је , међутим, шизофрено што у Црној Гори има оних који би да Валтазара Богишића уврсте међу Хрвате. Поводом хрватског предсједавања Савјетом Европске уније, у фебруару 2020. године је Подгорици је, испред Правног факултета, одржана церемонија постављања кравате на споменик Валтазара Богишића, уз тврдње да је реч о „хрватском научнику, правнику и повијесном писцу“. Ни реч о његовој борби за уједињење српства!

Историчар Никола Милованчев подсећа да је Валтазар Богишић свим својим срцем и делом био везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“, док је у Дубровнику био члан „Србокатоличког покрета“, а на Цетињу „Дружине за ослобађање и уједињење српско“.

На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Црногорски новинар Донко Ракочевић, подсећа да је «Уједињена српска омладина» окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред Валтазара, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.

Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Плашећи се деловања “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку морала је да донесе и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало. Они седиште из Новог Сада премештају у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, како а то подсећа Никола Милованчев, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.

Као и сви учени људи из дубровачког краја у то време (Перо Будмани, Иво Стојановић, Луко Зоре, Милан Решетар, браћа Пуцићи ….) и Богишић се изјашњавао као Србин, без обзира на своју веру. То није била генетска одредница, већ сврставање у једну постојећу и латентну културу – српску, доживљавање њеног језика, обичаја, историје као своје. Баш какао то и доликује – челик Србину.

Извор: slobodnahercegovina.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: