СПС најбогатија странка у Србији

Социјалистичка партија као правни следбеник некадашњег Савеза комуниста, само у седам општина нема своје просторије

Ако би се партијско богатство мерило по некретнинама онда би Социјалистичка партија Србије била најбогатија странка. Ово је једина партија у земљи која је у већини градова „свој на своме”. Истина, Српски покрет обнове, Демократска странка Србије и Српска радикална странка имају на своје име укњижене некретнине – али то ни издалека није близу империји Дачићевих социјалиста.

У самом центру Београда на Студентском тргу СПС газдује зградом од 1.000 квадрата, у којој је смештена централа странке. Са фирмом „Балкан рил естејт” Петра Матића суде се око власништва над осам и по спратова Пословне палате „Ушће”, некадашњег седишта Централног комитета.

– Матић је купио „Ушће” 2001. године и од тада водимо судски спор. Немамо намеру да одустанемо – каже Дејан Бацковић, директор СПС-а, категорички тврдећи да никакво обештећење нису добили.

Као правни следбеник Савеза комуниста и ССРН-а, према Бацковићевим речима, наследили су целокупан пословни простор те бивше партије, чиме су обезбедили централе у скоро свим местима у Србији. Он не зна колико вреди та имовина јер никада нису радили процену.

– Неке некретнине смо и докупљивали деведесетих година. Само у седам градова немамо решено питање просторија већ плаћамо месечни закуп – каже Бацковић.

Међутим, СПС није био једини наследник комунистичке имовине. Душан Михаиловић је преузео реформски део Савеза социјалистичке омладине и претворио га у Социјалдемократски савез младих Србије – Нова демократија. У време вишестраначког система они постају наследници имовине Социјалистичке омладине. Колика је вредност те имовине и шта се са њом догодило, нисмо сазнали од Душана Михаиловића, јер није одговарао на наше позиве.

За разлику од њих, Српски покрет обнове је сву своју имовину стекао куповином или као поклон. Осим теренца „гранд чироки” из 1998. године, странка Вука Драшковића поседује десет ари земљишта на Равној гори, на којем је и зграда Спомен-дома, пословни простор у Сопоту од 41 квадрат и стан у истом граду од 31 квадрат. Не издају их, већ их користе сами. За закуп просторија годишње издвајају 883.443 динара, што је, како наводе, 3,3 одсто укупних прихода странке.

Демократска странка Србије има гарсоњеру у Улици браће Југовић.

– Власници смо стана од 20 квадрата који смо спојили са просторијама које већ изнајмљујемо. Имамо и четири аутомобила – каже Дејан Михајлов, директор ДСС-а.

Иначе, сва имовина ове странке завештана је Српској православној цркви.

Уместо да одговоре на питања о томе шта поседују и шта се тренутно збива са зградом Магистрата у Земуну од 2.135 квадрата, коју су 1998. године закупили на три деценије за 200.000 марака – односно, за 1,57 динара по квадрату – а касније је због тога поведен судски спор, у Српској радикалној странци су нам поручили да дођемо на њихову редовну конференцију за новинаре, која се одржава сваког четвртка.

Од раније је познато да СРС има и пословну зграду у Српској Црњи, као и један недовршени објекат у Ваљеву.

Остале странке у Србији, међу којима су и две највеће Српска напредна странка и Демократска странка, живе као подстанари.

У Српској напредној странци кажу да нису власници ниједне некретнине, мада би волели да јесу. Поседују возила, али нису прецизирали каква, нити су одговорили на питања о томе колико троше на закуп.

Демократска странка изнајмљује вилу у Крунској улици, коју потражују стари власници. За њу месечно плаћају 157.000 динара. У целој Србији за најам пословног простора издвајају 1,9 милиона динара. У имовинској карти књиже три аутомобила купљена на лизинг.

Готово исто за ренту издвајају Уједињени региони Србије, чије седиште се налази на Тргу републике. Они месечно дају два милиона за закуп пословног простора у целој земљи. У поседу имају и четири аутомобила, такође узета на лизинг.

Само у престоници, политичке странке закупљују 2.174 квадрата градског пословног простора. За то месечно издвајају 748.250 динара, са урачунатим ПДВ-ом. Странке које су ушле у локални парламент, па се делом финансирају и из градског буџета, имају ту повластицу да им се закупнина разрезује по нижој тарифи него за странке које су остале ван скупштине.

– Закупци који се финансирају из градског буџета плаћају од 324 динара по квадрату, за канцеларије у екстразони, до 172 динара по квадрату, за просторије у трећој зони, са урачунатим ПДВ-ом. За странке које се не финансирају из градског буџета висина закупнине је од 684 динара по квадрату у екстразони, до 242 динара по квадрату у трећој зони, такође са урачунатим ПДВ-ом – наводе у београдској Агенцији за пословни простор.

Износ закупнина је прописан градском одлуком, која је последњи пут промењена у децембру прошле године. У агенцији не знају да ли ће се она поново мењати и да ли ће тада тарифа за политичке странке бити изједначена са оном по којој плаћају остали закупци.

У развијеним европским земљама је уобичајено да странке поседују сопствене некретнине, али се Србија тешко може поредити с њиховим приликама, напомиње Ђорђе Вуковић, из Цесида. Пре свега, то су државе са дугом традицијом парламентарне демократије, па је природно да су за толико времена партије које су опстале успеле и да стекну зграде.

– Ми смо специфичан случај, јер је до деведесетих година постојала само једна партија која је била дозвољена, а све које су јој претходиле биле су забрањене. У другим земљама источног блока имовина комунистичке партије је подржављена. Код нас се то, законом усвојеним у годинама након петог октобра, десило са имовином Савеза комуниста Југославије. Оно што је било власништво Савеза комуниста Србије преузео је СПС – подсећа Вуковић.

Забрањена комерцијала

У неким европским земљама странке су законом дефинисане као привредни субјекти, па тако немачки социјалдемократи имају грађевинску фирму од које зарађују, наводи Вуковић. Код нас су партијама забрањене привредне и комерцијалне делатности.

– Од пре неколико година наше странке не смеју да продају ни књиге и беџеве. Раније су могле да кажу да су зарадиле неку своту од продаје страначких мајица. И како онда да се провери да ли је новац заиста тако стечен – да им се тражи фискални исечак за сваку мајицу? Дешавало се и да се странке правдају како су извесну суму прикупиле од чланова на конвенцији, тако што је свако у кутију убацивао колико је хтео. Тек то не може да се провери – каже Вуковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: