Двоструки живот Џозефине Бејкер: Славна играчица и шпијун

Када су се сирене „заориле“ Европом 1939. године означивши почетак Другог светског рата, француска обавештајна служба ангажовала је за шпијуна особу која никоме не би била ни на крај памети – тада најпознатију и највољенију жену у Француској Џозефину Бејкер.

Шеф француске обавештајне службе Жак Епти провео је прве дане Другог светског рата трагајући за доушницима који би долазили до информација о нацистима. И приде радили бесплатно. По “опробаном сценарију” вође тајних служби обично су трагале за мушкарцима, који би неометано могли да путују инкогнито и долазе до поверљивих информација.

Али, ничега опробаног нити типичног није било када је реч о Џозефини Бејкер, Афроамериканки, плесачици, певачици, глумици и забављачици, жени која је била, од када се преселила у Европу, тачније у Париз, фам-фатал француске културне сцене и која је својом лепотом, шармом и грациозношћу опчињавала… Уосталом, Хемингвеј ју је назвао “најсензационалнијом дамом коју је ико икада видео”.

Wedding Joe Bouillon, & uniform Free French Womens Air Auxillary 1941, later sporting Croix de Guerre (spy Paris functions re Italian/German dignatories, then based French N Africa), & visit RAF base 1945 #BornthisDay 3 June 1906 #dancer #actress #StyleIcon #JosephineBaker
4/9 pic.twitter.com/zQlaaqTsAP

— Ascendance Fashion (@ZorikaZr) June 3, 2020

Међутим, баш у томе је Епти увидео све предности Бејкерове као тајног агента. Била је црнкиња, навикла је да путује светом, стално је била у контакту са људима на високим положајима, наступала је, певала, почела да се појављује и на филму и чак је била најплаћенија забављачица у Европи. А осим тога мрзела је нацисте, јер су је подсећали на расизам са којим се суочавала у родној Америци и због којег је у Француској са само 19 година нашла нови дом.

Огромна слава и њена способост да, шармирајући све одреда, дође до битних информација били би идеално покриће, размишљао је Епти пре него што ће се усудити да Џозефини Бејкер приђе са предлогом да започне нови, двоструки живот.

“Француска је од мене направила звезду. Парижани су ми дали своје срце, а ја сам спремна да за њих дам живот”, рекла је Ептију када ју је упитао да ли пристаје да буде доушник.

Није само оданост према Француској пресудила. Објашњавала је касније да је на то утицала и мржња фашиста са којом се сусретала док је наступала по Европи. Чула би, током наступа, често повике из публике:

“Врати се у Африку!”

Урадила би све, како је деценијама касније изјавила за магазин “Ебони”, да помогне земљи која ју је “усвојила”, Француској, додавши:

“Али, оно што ме је водило једнако као и патриотизам била је моја истинска мржња према дискриминацији било које врсте”.

Своју шпијунску каријеру Бејкерова је започела тако што је присуствовала дипломатским забавама у амбасадама Италије и Јапана у Паризу, на којима је сакупљала информације о томе ко ће се још стати на страну Сила осовине у рату. Била је идеална за такву улогу, јер на славну Џозефину нико не би посумњао. Али, иако се тад први пут обрела у овој “роли”, занимљиво је да није, према сведочењима, показивала никакав страх. Упркос опасностима које су вребале, Бејкерова се није плашила да ће бити ухваћена. Шта год би чула у дипломатским круговима на тим забавама, записивала је на својим рукама и покривала их рукавима својих раскошних тоалета.

“Ма, ко би поверовао да сам ја шпијунка”, одбрусила је Ептију када ју је упозорио на све опасности њене нове улоге.

Када су немачке снаге крочиле на француско тле, Бејкерова је наставила да одржава своје редовне наступе у Паризу. Певала је и војницима на фронту преко радија и свима онима који су били принуђени да напусте своје домове због ратног вихора. Али, када су Немци ушли и у Париз у јуну 1940. Епти је инсистирао да Бејкерова напусти француску престоницу. И уметница је покупила све своје драгоцености, чак и златни клавир и кревет који је некада припадао Марији Антоанети, спаковала их у камионе и запутила се у један забачени дворац удаљен готово 500 километара од Париза. У том дворцу, када су се нацисти већ “шепурили” на Јелисејским пољима, успевала је да скрива избеглице и припаднике Француског покрета отпора.

У новембру 1940. године одважила се на ново поглавље у својој “новој каријери”. Наиме, Епти и Бејкерова успели су да прокријумчаре важна документа и доставе их генералу Шарлу де Голу и француској влади у егзилу у Лондону. Претварајући се да креће на турнеју по Јужној Америци уметница је успела да сакрије битна документа и фотографије испод хаљине, а међу нотним записима крила је забележене информације о кретањима немачких трупа у Француској које су биле записане невидљивим мастилом. И док су све очи биле упрте у велику звезду док је прелазила границу ка Шпанији, запутивши се у Португал, који је био војно неутралан, шеф француске тајне службе “изигравао” је личног асистента Џозефине Бејкер. И нико на њега није обраћао пажњу. Захваљујући томе што је Џозефина, где год се појавила, изазивала опште одушевљење и дивљење, Жак Епти успевао је да путује са њом малтене потпуно непримећен.

Најпре у Шпанији, а потом и у Португалу, Бејкерова је настављала да сакупља информације о Силама осовине и њиховим кретањима на забавама у тамошњим амбасадама и резиденцијама. Кад год би нешто сазнала, отрчала би у тоалет и записивала информације на парчиће хартије, које би онда иглом “забадала” у унутрашњи део свога интимног рубља.

“Било би веома ризично да је неко открио све моје белешке, али ко би се усудио да претреса Џозефину Бејкер до голе коже?”, говорила је много година касније.

У јануару 1941. године запутила се у Мароко, како би помогла у стварању обавештајног центра у Казабланки. До Африке је стигла бродом који је допловио из Португала Медитераном. А на пловидбу је кренула у свој раскоши, каква је доликовала звезди тог калибра. Са собом је носила готово тридесетак путних торби, а друштво су јој правили и њени љубимци – мајмуни, хрчак и немачки мастиф. Но, све то је рађено с намером – што је упадљивија, мање ће сумње изазвати.

У Северној Африци “дејствовала” је у склопу мреже Француског покрета отпора. А своје везе користила је како би обезбедила пасоше за Јевреје који су успели да побегну из источне Европе од нациста. Међутим, у јуну 1941. године добила је запаљење трбушне марамице због чега је хоспитализована. Читавих 18 месеци провела је у болници и неколико пута је оперисана. Толико је била лошег здравља да је било спекулација да јој је живот угрожен. Вести о лошем здравственом стању стигле су и до родне Америке… Дневни лист “Чикаго дифендер”, позивајући се на “добро обавештене изворе”, чак је објавио текст о њеној смрти, у коме је, између осталог, стајало:

“Бејкерова је жртва Хитлера, као и многи војници који су у Африци пали борећи се против његове војске. Аријевци су нажалост успели да заувек одведу Џозефину из њеног вољеног Париза”.

Непроверена, тачнија лажна вест о смрти стигла је и до саме Бејкерове, која је за недељник “Афроамерикан” из болничког кревета изјавила:

“Посреди је мала грешка, јер сам презаузета да умрем!”

Колико је њена улога била значајна у рату сведочи и податак да, док се опорављала у свом привременом дому у Мароку, америчке дипломате и чланови Француског покрета отпора нису “избијали” из њене куће. Са балкона је, како легенда каже, гледала како америчке трупе, у оквиру операције “Бакља”, коначно стижу у Мароко у новембру 1942. године.

Али, није то био крај њеног ангажмана током рата. Након што се потпуно опоравила обилазила је кампове савезничких снага од Алжира до Јерусалима. Није јој, чак, било страно ни да ноћу спава на земљи, крај војних возила, иако нико са сигурношћу није знао где су све постављене нагазне мине…

По ослобођењу Париза вратила се у вољени град у октобру 1944. после четири године “добровољног изгнанства”. У војничкој униформи провозала се у отвореном аутомобилу улицама Париза, а окупљени грађани на Јелисејским пољима засипали су је цвећем. За њих је Џозефина Бејкер била, не највећа забављачица, већ хероина Другог светског рата и патриота.

Исту ту униформу поново је обукла 17 година касније, тачније 1961. како би на свечаној церемонији примила два најзначајнија признања које додељује држава Француска – Ратни крст и Легију части када су већ испливали сви тајни детаљи њеног двоструког живота као шпијунке.

“Поносна сам што сам Францускиња, јер је ово једино место на свету где сам могла да остварим свој сан”, поручила је сузних очију Џозефина Бејкер Французима тога дана. У свом вољеном Паризу преминула је 1975. у 68. години живота.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: