Ин мемориам: Рано нам узимаш вољене, Господе

Oде наша Надежда. Наша Икона… наша молитва иконица.

Оде мученица.

Оде наш Херој – наша Српска ружа.

Наш уплакани Косовски Божур.

Једнако је вољела све људе.

Све је мучило, што је мучило људски род.

Истина, најдубље је љубила, свој Српски род.

Његово херојско срце и морал.

Никад није спавала. Никад трепнула. Само је сањала…

Борила се, бранила је Истину свога Народа, колико је могла,

и више него је могла.

И кад је плануло мир-примирје на нашу штету,

пала је у тешку, и све тежу болест, којој

ево нема лијека.

Мучила се у својим мислима и фикцијама – топила се.

Његовале су је њене кћерке Милена и Мина, и њен анђео унука Нађа…

Али, склопила је очи, да се, можда, више и не пробуди.

Нада, Надежда – и кад се нијесмо слагали,

били смо блиски.

Увијек је била најбоља међу нaма – и као

Човјек и као Човјек-Херој. Дисала је Духом

и Моралом, њених предака, славних

морачких Лазаревића.

Рано нам узимаш оне које волимо, Господе.

Претежак је ово губитак. У великој смо жалости.

У великој сам жалости – с киме ћу сад,

да се свађам и мирим. С киме да се јуначим

пред оволиким неправдама које пљуште по

нама…

И побједе и поразе смо дијелили, особито поразе

у овом оваквом свијету. У овој, оваквоj

Црној Гори…

До виђења, Надежда. Иконо Српска.

Слава ти. Волимо те…

Ранко Јововић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: