Мирсада

Пише: Дарко Прелевић

Габела, херцеговачко село уз саму границу према Далмацији, имала је својих пет минута славе, када је мексички археолог Салинас Прајс устврдио да је то локација на којој се налазила Троја.

Док сам са нашим домаћином Радем сједио на тераси његове породичне куће, нисам успијевао да у глави дочарам ни коњски топот, а камоли да визуализујем двобој Ахила и Хектора. Да ли је за то била крива домаћа херцеговачка лоза или недостатак маште, нисам сигуран.

Остао сам равнодушан на ничим доказану Прајсову теорију, али зато нисам на кафану “Код Стипана“, смјештену уз саму обалу Неретве. Ту се спремају најбољи жабљи батаци у цијелој Херцеговини и шире. Воља те поховани или у бродету са јегуљом…

Умјесто да уживам у дебелом хладу кафане, ђаволи ми нису давали мира. Осјећао сам паклену завист. Гледам Неретву и схватам да је Морача поток за њу. У љетње доба године, Мораче чак све чешће и нема испод Доњих Мрка.

Прича Раде да у Неретви осим жаба, има у изобиљу мекоусте пастрмке, главатице и поточаре. Ваљда ме не “ложи“.

Исписник је Душана Бајевића, али даље од ФК Габела није мрднуо. Играо је у нападу,обећавао је, у селу су га чак звали Шеки, по Драгославу Шекуларцу, али су родитељи са њим имали друге планове. Вележ му је остао пуста жеља. Судбина му је донијела да му се зет, кћеркин муж, а мој шура, презива Шекуларац. Ваљда је и то нека уврнута животна компензација.

Мучила ме је та завист у односу на Мостар, Неретву, Вележ, Херцеговину још од тинејџерских дана. Нисам се мирио са чињеницом да је Мостар стално свргавао Подгорицу са трона најтоплијих градова Југославије. Желио сам, да смо макар по нечему први у држави, па нам све и очи испадале од врућине.
Кад је фудбал у питању, нису проблем представљали тимови велике четворке, они су били нека виша класа, али Вележ јесте, као директна конкуренција Будућности.

Имали су Бајевића, Марића и Владића. Док је чувени мостарски БМВ трилинг асова ведрио и облачио у домаћој лиги, потрајао је период наше инфериорности. Коначно, десет и кусур година касније дочекали смо Савићевића и Мијатовића, асове који су оставили неизбрисив траг у историји свјетског фудбала и са њима се иселили са мапе фудбалских провинција.

Потез од Габеле до Мостара је поприлично живописан, са изузетком Чапљине у којој и не бих баш пожелио дуже да боравим. Довољна је кафа.

Чапљинска села су Клепца и Пребиловци, наша велика стратишта.

Из Клепаца је Вукашин Мандрапа, старац који је стигао до самог престола Божјег. Радева мајка је од Мандрапа, преживјела је неким чудом погром, на силу је покатоличена као дијете, али се касније вратила у православну вјеру. Поприлично је времешна али живахна и врло духовита.
У непосредној близини Чапљине смјештено је и Могорјело, некадашња римска Вила Рустица, чији споменик спада међу најљепша здања касне античке архитектуре у БиХ. Сада је ту и предивна ергела са могућношћу и да јашеш коње.

На потезу до Мостара налази се Почитељ, градић познат и под именом „Град од камена“ како га је некада назвао нобеловац Иво Андрић.

На планирани дан обиласка је киша лила као из кабла, па смо паркирани уз цесту, добар дио планираног времена провели у колима, чекајући да пролом облака престане.
Почитељ ипак није Толедо, па нам је и то мало преосталог времена било довољно за обилазак овог питорескног историјског насеља.

Најбитнија здања у Почитељу су Шишман – Ибрахим пашина џамија из 15. вијека, ремек-дјело архитектуре османског периода, као и чувена Сахат кула из 17. вијека, која је некада служила као скровиште стражарима који су чували град од непријатеља.

У Почитељу на данашњи дан живи једва десетак породица. Да морам сваки дан толико степеница да пређем и ја бих се иселио. До горњих кула ми је душа испала, а степенице глатке и по киши клизаве као лед. Богомдане за хокеј.
Даље, према Мостару, у мјесту Благај, налази се право изворско благо: извор ријеке Буне, лијеве притоке Неретве. Извор ријеке Буне је један је од највећих извора Европе . Вода која овдје извире је хладна ,питка, модра и чиста као суза.

У 16. вијеку је и турски султан био одушевљен овим мјестом, па је у непосредној близини извора ријеке Буне саградио дервишку текију у којој су боравили суфији, припадници посебног дервишког реда. Кроз молитву, мистицизам, аскетизам и медитацију, суфији су тежили да достигну Божју љубав. Неки пријатељи су ми причали да су у Турској присуствовали егзотичном плесу дервиша, познатом као „небески плес“.

На путу до Мостара налази се манастир Житомислићи, уз Тврдош највећа светиња српског народа у Херцеговини.
Манастир је из 15. вијека. Вјековима је имао снажан саборни утицај на живот српског народа у долини Неретве.

У јуну 1941. године усташе су побиле цијело братство манастира Житомислићи и бациле у Видоњску јаму, на десној обали Неретве. Крајем 1941. године манастирске конаке су запалили усташе и Њемци, пошто су претходно опљачкали ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је остала сачувана.

У потоњем рату, Хрвати су половином јуна 1992. године, манастир спалили и срушили.

У току 2003. и 2005. године обновљена је и освештана црква.
Немогуће је причати о Херцеговини, а не поменути владику Атанасија и владику Григорија. Иза свих обновљених и подигнутих светиња у Херцеговини је остао њихов рукопис и траг. Обојица су, на свој начин, били духовни оци и стожери око којих се окупљао српски народ у најтежа времена од 90.-тих наовамо.

У једном од бројних интервјуа, који су увијек посебан доживљај, владика Григорије је са поносом истакао да за вријеме рата и његовог владиковања, у читавој епархији није било ни једног српског злочина над цивилима.

Недавно је препричао свој последњи разговор са мајком, која је била на самрти.

“Што је најважније у животу мајко?” Она је једноставно одговорила- љубав.

“А што је љубав , мајко?”

“Кад се на вечери окупимо.”

У Мостару сам први пут био у обзорје крвавог рата, на прољеће 1991. Већ се десио сукоб у Пакрацу, и птице на грани су знале да нико више не може рат да заустави.

Авионом сам пошао на службени пут до Загреба. Индустрија Импеџ је била велика, значајна фирма, са пословницама по цијелој Југославији и са 7-8 значајних представништава у иностранству. Наша канцеларија у Загребу је била у самој Илици. После обављеног посла сам од ујака , који је живио и још увијек живи у Загребу, преузео Фићу 850, по дисконтној цијени, какву само ујак може да понуди и кренуо за Подгорицу.

Одушевљен својим ‘новим’ колима, порилично сам ‘гарио’ па је први пит-стоп био тек у Ливну.

Још увијек памтим кратку непријатну епизоду из кафане. Ушао сам са сунђером у рукама, да бих га наквасио и опрао предњу шофершајбну по којој се накупило поприлично мушица.

Приђем конобару који над судопером пере чаше и питам за воду. Чуо је нагласак па каже: “па јел’ видиш да нема воде.“
Фића је ишла као да има абартован мотор, али пред Мостар су се похабале прирубнице, које сам касније научио везаних очију да мијењам. Била је мркла ноћ. Како сам одавно схватио да од кукања нема селамета, по мрклој ноћи сам пјешке кренуо низ џаду да потражим помоћ.

Наиђох на човјека на трактору. Објаснио сам му што је мој проблем. Предложио је да ме дошлепа пар стотина метара до тачке од које могу на ‘лер’ да се спустим до Мостара. Било је у питању најмање 5-6 километара. Дебело је наплатио, али ме није слагао, заиста некако стигох до града. Сјутра ујутро ми није било чак ни до кафе уз Стари мост.

У међувремену сам много пута навраћао до “престоног града“ Херцеговине. Атмосфера, срећом, више није “ратна,“ али је још увијек чудна. Град је подијељен на на два дијела, па Муслимани и Хрвати скоро да не прелазе на супротне стране , осим уколико то посао од њих не захтијева.

За мене и моју породицу Мостар је већ одавно посебан. За нас је највећа знаменитост града наша Мирсада.

„Ђе сте курве?“

На не баш пристојан и прихватљив „поздрав“ нико од 7-8 жена, међу којима је било и пар мојих пријатељица, којима се Мирсада обратила, није реаговао љутњом, напротив. Свима се развукао широк осмијех, прије срдачног отпоздрављања и грљења.

Не смијем ни рећи што сам помислио, још увијек не знајући да је то једноставно Мирсада.

После само једног дана проведеног у њеном друштву, свако следеће такво „поздрављање“ ми је није парало уши. Зачуђујуће, али тако је.

Некима баста да псују и „лају,“ а да нису вулгарни.
После само неколико дружења, просто постанеш близак са њом.

Сигурно није баш префињена, нити завидне ерудиције и господских манира, али непосредна, духовита, бистра, вриједна, племенита и искрен пријатељ свакако јесте. Што више пожељети од неке особе.

Уосталом, као што Џек Лемон у филму каже, нико није савршен.

Код ње нема глуматања нити фолирања. Не “укључује радаре и скенере“, нити премјерава што си изговорио и са којом скривеном намјером.

Понекад наврати или је у само у пролазу кроз Подгорицу, али се обавезно најави. Увијек се окупи њена екипа, макар на заједничку кафу. Када је нашу фамилију снашла невоља, па смо морали хитно да набавимо лијек којег није било у Црној Гори, знали смо коме да се обратимо.

Код Мирсаде за пријатеље нема пренемагања, лијек је за мање од 24 сата пронађен, плаћен и допремљен до Подгорице.
Приликом једне од наших скорашњих посјета Мостару, посјетили смо наше Шантиће. Имају лијепу кућу, издају апартмане. Мирсада је вриједна, бере смиље и жалфију по мостарским брдима. Смајо има свој занат и једноставан и лијеп живот. Гре’ота га је компликовати.

Не сјећам се зашто смо потегли тему рата, Мирсада је само заврнула мајицу Смају. Тијело му је било исшпартано ожиљцима од метака. Једва је преживио.

Његова јединица је ратовала против Срба. Смајо не носи никакав јед у срцу. Живот иде даље, без срџбе и мржње. Мржња највише науди нама самима.

Њихова кућа је чистилисте, ту не долазе “тровачи“, само пријатељи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: