Пронашли сва Рајсова писма о страдању Срба

Двојица Срба из Швајцарске месеце су провели у архивама „Газете“ из Лозане, прикупљајући новинске чланке које је др Арчибалд Рајс слао из Србије о злочинима над цивилима и са Солунског фронтa.

У издању Геополитике недавно је изашла књига „Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта“, скуп текстова који је велики пријатељ Србије др Арчибалд Рајс слао швајцарским новинама током Првог светског рата. Приређивачи књиге су двојица Срба из Швајцарске, професор Живко Марковић и Милан Старчевић, Србин рођен и одрастао у Швајцарској, вишегодишњи истраживач Рајсовог дела, научника који је каријеру и здравље жртвовао због српског народа.

„Када је Милан приређивао једну књигу о Рајсу 2007. године о погромима у Шапцу и Подрињу, сарађивао сам на животопису овог познатог Швајцарца. Заједно смо дошли на идеју да приредимо писма и дописе које је др Рајс слао лозанском листу „Газета“, а који до сада нису преведени са француског језика„, каже Марковић.

Њих двојица су прелиставали лист по лист лозанске „Газете“ од 1914. до 1918. године.

„Био је напоран и скуп посао, јер је требало путовати у Цирих и Лозану ко зна колико пута. Рад је трајао месецима, а нарочито је било мукотрпно тражити по новинама и часописима где је објављивао Рајс своје научне радове. Све је то и доста коштало, али је све на крају испало добро“, додаје професор Марковић.

Рајсови текстови у швајцарској штампи нису наишли на добар пријем у време Првог светског рата.

„Извештаји Арчибалда Рајса нису свуда наишли на добар пријем у Швајцарској, нарочито у немачком говорном подручју. Тада су новине, пре свега најстарији дневни лист „Ноје цирхер цајтунг“, окарактерисали Рајса као шпијуна Антанте, односно Француске, Велике Британије и Русије. Приказан је као неко ко мрзи Немце. Не само у дневној штампи, него у брошурама и књигама, немачка и аустроугарска пропагандна агентура објављивала је на немачком говорном подручју Швајцарске неистине о борби српског народа и Рајсовим одбранама истине и правде“, каже Старчевић.

Он истиче како је Ервин Јанишфелд, новинар из Цириха, објавио 1915. године брошуру са називом „Култура“, у којој је бранећи достигнућа западне цивилизације, лицемерно и неаргументовано лажно приказивао „вандалске поступке“ и кршења људских права руских трупа на фронтовима Галиције и Буковине.

„Та брошура садржи и три отворена писма Рајсу у којима Јанишфелд пребацује чувеном професору из Лозане да су га обманули српски домаћини и окривљује српске војнике и официре да су починили управо она злодела о којима је познати криминолог обавештавао свет да су дело освајача, односно аустроугарских трупа. Срећом Рајс је имао пуно разумевања у делу Швајцарске где се говори француски, односно њиховом највећем граду Лозани, чији је становник Рајс био од 1893. године. Тамо је пре одласка у Србију био познат као изврстан научник и симпатије грађана Лозане биле су на страни Антанте. Тако је своје ратне извештаје редовно слао на адресу листа „Газета“, објашњава Старчевић.

„Реч је о сведочењу истине о злочинима војски Централних сила над недужним српским становништвом. Неименовани новинари из Немачке, Аустрије и Бугарске слали су демарш писма Рајсу, која је неутрална „Газета“ из Лозане објављивала. Међутим, ни Рајс им није остао дужан и увек је имао спреман одговор који је његове противнике остављао без текста, пошто је био сведок ратних злочина аустроугарске војске, за разлику од измишљених исказа германофилских новинара„, каже Старчевић.

Док се на Крфу и у Африци опорављала српска војска, на европским ратиштима водиле су се битке, Рајс је радио на пријему избеглица. Оснива фонд који ће три године издржавати стотине дечака и младића. Хонораре за своје чланке из новина усмерава српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време, чак 15.000 франака. Рајс организује прикупљање помоћи за српске избеглице на Корзици и становништво у окупираној Србији. И са Солунског фронта пише за новине, прибавља информације о тешком стању становништва у Србији под окупацијом.
Професор Марковић каже да су Срби имали мало пријатеља у свету током историје, а један од њих је Рајс.

„Ми нисмо народ који баш држи до тога да пријатеље поштује и цени. Треба знати да је др Рајс велико име у свету криминологије, био је почетком века први стручњак у овој области и његове методе у форензици се и данас користе. Текстове у књизи читаоци имају први пут прилику да прочитају, а Милан и ја као приређивачи хтели смо да дамо допринос обележавању 100 година од почетка Првог светског рата, посао који је Србија требала да уради. Планирамо да до 2018. године спремимо целокупне Рајсове списе, што би било најмање пет-шест књига. Дело овог „Србина по властитој жељи“, најзад ће угледати светлост дана, што је најмање што као народ можемо да учинимо. Залажемо се и да Рајсов завет „Чујте Срби, чувајте се себе“, уђе у школску лектиру“, каже професор Маринковић.

Старчевић указује да је књига „Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта“ вредан историјски документ који је аутентичан запис научника светског гласа. Пркосећи свим покушајима ревизије Првог светског рата, жртвовао је каријеру и богатство зарад слободе српског народа.

„Арчибал Рајс је био најбољи српски официр у позадини. Захваљујући њему добили смо пропагандни рат. Читаоци ће у књизи моћи да прочитају низ занимљивих Рајсових извештаја са фронта и при томе открити низ нових историјских чињеница и Рајсово размишљање о Далматинском питању, Македонији, савезу Србије и Црне Горе, али и да ли се могла остварити тежња о стварању Велике Србије. У књизи се налази и жустра полемика коју је водио са дописницима западних новина, из Немачке, Аустроугарске, Бугарске, Италије и Албаније. Није било ниједног чланка упереног против Срба, а да Рајс на њега није имао спреман одговор“, појашњава Старчевић.

„Сам финиш рада на библиографији трајао је три месеца. Опет сам путовао швајцарском железницом, па сам 2013. године платио 3.500 франака за годишњу карту. Све је испало добро на крају, а Геополитика је објавила књигу. Милан је зналачки прикупљао Рајсове фотографије, а неке од њих су биле потпуно непознате, објављене први пут. Било би добро да се направи изложба Рајсових фотографија из ратног периода. Истраживање је обухватало и прелиставање Рајсових књига у Београду, али и Институту за криминологију у Швајцарској, који је Рајс основао почетком 20. века. Затим у архивама у Цириху, Берну и Лозани. У свим институцијама наилазили смо на пажњу и разумевање, а што се тиче објављивања књиге, помогли су и Канцеларија за сарадњу са дијаспором и Србима у региону са 200.000 динара, чиме је плаћено превођење“, додаје на крају професор Марковић.

Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929) био је швајцарски криминолог, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се радом на истраживању злочина над српским становништвом у току Првог светског рата.

Доктор хемије постаје са 22 године и постаје убрзо доцент у Лозани у коју долази да живи 1893. године. На позив српске владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, а касније и немачке и бугарске војске над цивилима. Прешао је са српском војском Албанију, преживео Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у Београд. Био је члан делегације југословенске владе на мировној Конференцији у Паризу. Остао је до краја живота у Србији.

Модернизовао је техничку полицију у Београду, а разочаран негативним појавама у Југославији пред крај живота се повукао са јавних функција. Након смрти сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по сопственој жељи његово срце је однесено у урни на Кајмакчалан.

ПИСМО ИЗ СРБИЈЕ
Аустријанци у Србији
Ваљево, 5. новембар 1914.

„… Желим да вам саопштим шта се дешавало у Шабачком округу, кроз који су једино прошле аустроугарске трупе.

За почетак, мало статистике: у селима и варошицама кроз које сам ја прошао, Аустријанци су побили 1.148 цивила. Њихова тела су пронађена и идентификована. С друге стране, нестало је 2.280 цивила. Познајући ‘начин рада’ окупатора, може се претпоставити да је најмање половина несталих убијена, чиме би се број убијених попео на 2.400…

Узраст жртава варира између два месеца и 92 године старости. Већина их је била стара између четири и 65 година, а највећи број представљају дечаци од 10 до 18 година. Ни деца најмлађег узраста нису била поштеђена. У гробницама сам пронашао тела деце која нису имала више од две-три године. Међу 1.148 масакрираних, број жена је релативно висок. Наиме, утврдили смо идентитет 250 мртвих женских тела…

Једна група ‘талаца’, старости од осам до 82 године, одведена је у Лешницу. Било их је 109. Близу месне железничке станице, војници копају јаму 20 метара дугачку, три метра широку и два метра дубоку. Испред те гробнице постројавају групу од 109 особа, везују их конопцима за лактове и све их заједно обмотавају жицом. Након тога, један пешадијски вод заузима положај на железничком насипу и отвара ватру на сељаке. Цела се група стропоштава у јаму и војници је одмах затрпавају земљом, чак не проверавајући да ли су све жртве мртве. Сигурно је да добар број жртава није био смртно рањен, неки чак нису били ни погођени, али су били затрпани телима осталих.
Током ове операције, доведена је још једна група од 40 талаца. Они су морали да присуствују масовном стрељању својих суграђана и да кличу: ‘Живела Аустроугарска! Живео цар Франц Јозеф.’ Ја сам захтевао да се ова гробница отвори.

… Аустријанци су однели све ствари које су могли да понесу са собом. Сви вредни предмети, као на пример посуђе од сребра, накит, новац, важна документа, све је нестало. У Шапцу, онда када сам ја тамо био, остале су само три банкарске касе које нису биле обијене, и то само зато што нису успели да их отворе. Обијено је око 1.000 каса…“

АУСТРОУГАРСКА ВОЈСКА У СРБИЈИ
17. март 1915.

… У Поцерском, Јадарском и Мачванском срезу и у седам општина изван њих убијено је 1.300 цивила. Међу убијенима има 994 мушкарца и 306 жена… Што се тиче начина на који су убијени, статистика је следећа:

Мушкарци Жене
Убијени из пушке 34 564
Убијени бајонетом 181 64
Заклани ножем 113 27
Обешени 7 6
Масакрирани и на смрт пребијени кундацима 48 26
Распореног трбуха 2 4
Живи спаљени 35 96
Везани и опљачкани 52 12
Одсечених или сломљених руку 5 1
Одсечених или сломљених ногу 3 0
Одсеченог носа 28 6
Одсечених ушију 31 7
Извађених очију 30 38
Одсечених полних органа 3 3
Коже исечене на траке или са откинутим месом 15 3
Каменовани 12 1
Одсечених дојки 0 2
Раскомадани 17 16
Одрубљене главе 1 0
Девојчица бачена свињама 0 1
Жртве за које се не зна како су убијене 24055

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: