Петар Лијешевић – Роки нашег доба!

Пише: Слободан Радовић

Успјех Петра Лијешевића је толико велики да ми тога, бојим се, још увијек нисмо у потпуности свјесни.

Када је изашао пред камере са тробојном маском у свом првом мечу и упутио се према рингу, привукао је тако велику пажњу као мало ко до сада, али је на своју младост ставио још већи терет. Могао је изгубити… Шта да је изгубио, или био нокаутиран? Сви који су макар једном у животу укрстили рукавице у рингу, или прате са пажњом бокс, знају одлично о чему причам. Падали су и највећи, могао је и Петар.

Али, није! Ређале су се побједе једна за другом, а након сваке борбе Петар је уз, сада већ препознатљиви осмјех на лицу, дизао три прста. Као да је пркосио и веселио се у истом тренутку… Тај његов инат је код многих изазвао револт и ону најгору могућу пизму и подозрење, својствену, чини ми се, само и искључиво човјеку са овог несрећног поднебља. Убијеђен сам да је било и оних заклетих „патриота“ који су прижељкивали да виде Петрову браду на поду. Али, не! Гледали су је из меча у меч високо подигнуту, баш као и она његова три прста. Поносна и пркосна. Српска!

Петров успјех је и наш успјех! Петров успјех је успјех сваког обесправљеног и неправдом измученог човјека у Црној Гори! Оног човјека који је по снијегу, киши и врућини бранио своју Цркву на крстоносним маршевима које не памти модерна историја Европе. Сваки његов плес у рингу, сваки ударац, сваку ескиважу, пратили смо сви. И стрепили. Баш као и онај обичан народ који је у генијалном филму „Роки“ по пабовима и улицама Филаделфије пратио свог дискретног хероја, надајући се великој побједи малог и анонимног човјека, али, заправо, једином исконском тријумфу вриједном пажње.

Какав је само терет поднио овај млади човјек…

Петар је, очигледно, дијете литија! Од недавно је и симбол једне историјске побједе овог народа. Побједе које, бојим се, још увијек нисмо у потпуности свјесни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: