Дигестивне сметње у људском облику када не туку – пишу

Веселин Вељовић, човјек који се уписао у историји тиме што је злоупотребом овлаштења и моћи, процесуирао човјека само зато што је написао (иначе тачан) коментар на његов лични карактер, постао је колумниста.

Остаће и даље запамћен тај коментар („прдњаво људска“) у коме се на најтачнији начин изражавало не само оно што Вељовић има да каже, већ и све оно што Вељовић јесте. Није ни лоше што се др Вељовић расписао, сазнавши да осим ś и ź постоји још понеко слово, да се разбије стереотип о формацијској алитерарности другова плавих.

Тужно је само што његова писања уопште не разбијају те стереотипе већ их потврђују. Можда полицајци и нијесу неписмени, али Вељовић сигурно јесте. Јер може се и писати и бити неписмено. Не вјерујете? Па прочитајте његов најновији урадак: недостаје ту и интерпункције и смисла. Само је остала бахатости некадашњег првог пендрека бившег режима. Тако он нашем порталу пријети: „разиђи се!“ у нешто више знакова. И има да се мисли како другу Вељовићу кажу одозго, а онда онако како каже друг Вељовић. Њему су, рецимо, на вријеме објаснили, да више није Србин и он је команду свјесно преузео. Нема Бога, што би рекао ипак добри Николетина Бурсаћ. Наравно, кривица ће остати на онима који нијесу заборавили ко су и шта су, људима којима се батинама и уцјенема не утјереују идентитети у кости. Добро је, зато, да се свјесни друг гласнуо, да још једном потврди епохалну неписменост.

Јер, култура се не добија декретом ни чином, ни унапријеђењем од шефа полиције у колумнистичку колону новоусташких медија. Културу не добијаш са станом у Подгорици јер ћеш и даље бити само пендрек који посматра: Сјећамо се и данас како у току величанствене литије млохаво се и невољно појављује јефтина копија славног српског Алај барјака, прикачена штипалицама, док у поткошуљи др Веселин дубоко мисли и гледа литијаше. Дубина његовог погледа дијеметрално је сразмјерна његовој писмености и обје би се могле описати истом ријечју: плитко и чемерно.

Али можда др Веселин ипак мало напредује. Има он још много шта да научи о култури. Нека почне од филма. Рецимо, срцу би му се највише допао један гдје се налазе њему блиски ликови: „Три карте за Холивуд“. А могао би да прочита и великог српског писца Бранислава Нушића.

Веселин Вељовић је сам по себи сабирак свих комичних ликова: покондирености гђе Живке Министарке, научности једнога „др“, искрености „Ожалошћене породице“ и полицијске проницљивости коју може да нађе у „Сумњивом лицу“.

На крају, др Вељовић нас подсјећа на ону чувену анегдоту о једном партизанском генералу и Бранку Ћопићу. Пита партизански генерал великог Бранка: „пишеш ли, друже Ћопићу?“ „Не пишем“ „Е штета“. „А пишеш ли ти, друже НН“ (човјеку коме историја неће забиљежити име, као ни Вељовићу) „Пишем“. „Е штета.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: