Генрал Ратко Младић – српски херој који се у српској земљи морао скривати од српске власти

Пише: Милан Гајовић

„Од слободног човјека не може се направити роб,

 јер је слободан човјек слободан и у затвору.(Платон)

Генерал Ратко Младић (78) је био командант Војске Републике Српске, у критично вријеме од 1992. до 1995.године, током грађанском рата у БиХ који је српском народу наметнут од његових вјековних непријатеља. Он је један од најзаслужнијих за спас прекодринских Срба и опстанак Републике Српске.

Против генерала Младића,  још 1995.године,  подигнута је и објављена прва оптужница за наводно кршење међународног хуманитарног права. Оптужница је подигнута пред нелегалним и нелегитимним Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу (у даљем тексту: „Трибунал“). Утемељене аргументе о нелегалности и нелегитимности тог политичког и антисрпског „Суда“, те у вези догађаја у Сребреници, у јулу 1995.године, изнио сам у својим текстовима „У Сребреници није почињен геноцид“ и „Отмица и изручење Слободана Милошевића нелегалном и нелегитимном хашком квази трибуналу“, које су објавили портали ИН4С, „Поглед“, „Видовдан“ и „Искра“.

Одмах по објављивању оптужнице, почела је потрага међународних плаћеника и српских и бјелосвјетских хуља и плаћеника за генералом, ради његовог киднаповања и испоручивања „Трибуналу“. Од пуча, 5.октобра 2000.године, када је на власт у Србији дошла, од западних моћника инсталирана, марионетска  ДОС-овска власт, генерал Младић (као и бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић и други српски хероји)  морао је  да се скрива, у српској земљи, и од српске власти.

Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви је, још 18. октобра 2010.године, мојој супрузи Драгици указао да су Борис Тадић и Ивица Дачић на трагу генералу Младићу и „само чекају погодан тренутак да га киднапују“. Указање смо одмах пренијели руским амбасадама у Подгорици и Београду и на друге адресе.

Генерал је ухапшен (тачније, киднапован) 26.маја 2011.године, у селу Лазарево код Зрењанина, у кући његових  рођака. Замјеник предсједника Владе Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је изјавио да су генерала Младића ухапсили припадници Безбедносно – информативне агенције (БИА) и Службе за откривање ратних злочина. А тадашњи предсједник Србије Борис Тадић је славодобитно казао да је хапшењем генерала Младића „затворено још једно поглавље у историји ове државе“ и изразио наду „да ће то допринети потпуном помирењу у регији“. Тадић је тада и нечасно изјавио:

„Окончали смо тежак период и скинули љагу са Србије и њеног народа?!“

Послије свега пет дана, 31. маја, генерал Младић је срамно експресно предат „Трибуналу“, уз драстично кршење његових уставних права као човјека и грађанина и држављанина Србије.

Генерал Младић је ухапшен и предат „Трибуналу“ на основу неуставног Закона о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињених на територији бивше Југославије од 1991.године („Службени лист СРЈ“, број 18/2002, од 11. априла 2002.године). Тај закон је неуставан јер није био у сагласности са чланом 17 став 3 Устава СРЈ из 1992.године („Југословенски држављанин не може бити…изручен другој држави“), као ни са чланом 47. став 2. Устава Србије из 1990.године („Грађанин Републике Србије не може бити…ескстрадиран“).

Колико су тадашњи „дворски правници“ дубоко зашли у неуставност , види се из формулације члана 2 овог Закона:

„Међународни кривични трибунал је суд образован од стране Савета безбедности Организације уједињених нација, те се у сарадњи Савезне Републике Југославије са тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа.

Одредбе Статута Међународног кривичног трибунала су опште прихваћена правила међународног права.“

Другим ријечима, нормирано је да, у сарадњи са нелегалним и нелегитимним „Трибуналом“, не треба поштовати ни устав ни закон ни кодификовано међународно  право, а одредбе Статута тог „Суда“, који је, такође, противан међународном праву (што ћу касније објаснити), срачунато су и нетачно, ради обмане јавности, дефинисане као општеприхваћена правила међународног права.

Дана 22.новембра 2017.године, претресно вијеће „Трибунала“ донијело је незакониту и доказно неутемељену осуђујућу пресуду, кршењем међународног хуманитарног права и уз помоћ лажних исказа  заштићеног свједока (нажалост, Србина)  и генералу Младићу изрекло доживотну казну затвора, за „геноцид“ (у Сребреници); прогон, истребљивање, убиства, депортацију и нехумана дјела као злочине против човјечности; и убиства, терорисање, противправне нападе на цивилна лица и узимање талаца, као кршење закона и обичаја ратовања.

У пресуди је наведено да, као командант Главног штаба Војске Републике Српске (ВРС),  генерал Младић сноси одговорност за почињење тих злочина, с обзиром да је „значајно допринио“ и на „водећу и пресудну улогу“ коју је одиграо у, чак. четири удружена злочиначка подухвата (УЗП), у циљу „трајног уклањања босанских муслимана и Хрвата с подручја на којима су Срби у БиХ полагали право“; „у вези са Сарајевом, који је за циљ имао ширење терора над цивилним становништвом спровођењем кампање снајперског дјеловања и гранатирања“; „…у вези са Сребреницом, који је за циљ имао елиминацију босанских муслимана у Сребреници…“; и „…у вези са узимањем талаца, који је за циљ имао заробљавање припадника УН-а…и њихово заточавање на стратешким војним локацијама, као би се спријечили ваздушни напади (агресија – М.Г.)…НАТО-а на војне циљеве босанских Срба, од маја до јуна 1995.године.“

Претресно вијеће је осудило генерала Младића примјеном члана 7 став 1 Статута „Трибунала“, јер  су „понашање и његов положај надређеног сажети у оквиру понашања, на основу којег је утврђено његово учешће у четири УЗП-а“, те да је „извршио злоупотребу службеног положаја надређеног лица“. Вијеће је закључило да су „Младићева дјела у толикој мјери допринијела почињењу злочина да, без њих, ти злочини не би били почињени на такав начин“.

У члану 7 (Индивидуална кривична одговорност) став 1 Статута, уопште се не помиње удружени злочиначки подухват, већ је прописано да „особа која је планирала, подстицала, наредила, починила или на други начин помогла и подржала планирање, припрему или извршење неког кривичног дјела…сноси индивидуалну одговорност за то дјело“.

Генерал Младић је осуђен по 10 од 11 тачака оптужнице. Ослобођен је само по једној тачки оптужнице која га је теретила за геноцид у шест општина у БиХ.

Да је „Трибунал“ инквизиторски суд доказују, не само чињеница да га инситуционално чине и „Суд“  и „Тужилаштво“, него и саме одредбе његовог  Статута. Наиме, по Статуту, „Трибунал“ је „надлежан да кривично гони“ (енг. „shall have the power to prosecute…“) особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права…“ Овакав „Суд“ потврђује оно народно „кадија те тужи, кадија ти суди“. Глагол „гонити“ (to prosecute) примјерен је тужилаштву, а не суду. У савременом праву, природно је и законито, да суд суди, а тужилаштво гони починоце кривичних дјела.

Генерал Младић је осуђен због припадности удруженим злочиначким подухватима, која кривично-правна конструкција, као што сам већ навео, није предвиђена Статутом „Трибунала“. Тиме је нарушен принцип законитости („nullum crimen sine lege“ и „nulla poena sine lege“), који императивно  обавезују  суд да неку особу   може осудити за кривично дјело и изрећи му  казну (санкцију) само ако су, претходно, јасно и прецизно, прописани законом или међународним конвенцијама.

Британски тужилац Џефри Најс је у својим оптужницама против Слободана Милошевића први пут употријебио конструкцију „удружени злочиначки подухват“ (енг. „Joint Criminal Enterprise“-JCE), да би се Милошевић лакше осудио без директних доказа. Овим правним инжењерингом, тужилаштво не мора да доказује да је неко наредио извршење кривичног дјела , већ само да није ништа предузео да спријечи злочин и да се процесуирају починиоци. Та конструкција подразумијева да се индивидуална одговорност у колективним кривичним дјелима може приписати и објективним критеријумима (објективно тумачење индивидуалне кривичне одговорности). Као категорија проширене одговорности секундарних учесника у кривичним дјелима (наредбодаваца, саизвршилаца, подстрекача, помагача) постојала је у британском кривичном правосуђу, од 1984.до 2016.године,када је Врховни суд УК  „уклонио“ из правног поретка.

УЗП је врста акцесорне кривичне одговорности, утемељене на учешћу у остваривању „заједничког плана“, који не мора бити формалан ни прецизан, „Трибунал“ је ову конструкцију користио да би осудио српско политичко и војно руководство, којима на друге законите начине није могао утврдити индивидуалну кривичну одговорност. За изрицање осуда на драконске временске казне било је довољно да је кривично дјело (злочин) почињен према (од „Тужилаштва“ исконструисаном и од „Суда“ потврђеном) заједничком плану, без обзира да ли су дјела почињена од члана групе или не.

Суштина је  у томе да се секундарни починилац кривичног дјела, који се не може осудити примјеном  субјективних елемената бића кривичног дјела, осуди за то дјело, под условом да суд утврди да је „могао да предвиди могућност да га лице са којим је био повезан у неком тренутку учини“. Ово значи да је  оптуженик – Србин, припадник политичког и/или војног руководства Републике Српске и СРЈ,  могао  бити осуђен на основу доказно неутемељене и потпуно арбитрерне  процјене суда да је могао да „предвиди“ извршење  кривичног  дјела.

Значи, није било  неопходно доказивање субјективног односа „починиоца“ према дјелу (намјера, умишљај), већ  кривична одговорност произилази из било каквог доприноса остваривању заједничког  плана (хашког „тужилачког“ и „судског“  инжењеринга). За разлику од командне одговорности, у овом случају није потребно доказивати, ни хијерархијски однос и знање надређеног, нити пропуст у предузимању мјера за спречавање злочина.

Године 1999. жалбено вијеће „Трибунала“ је, у „предмету Тадић“, противно Статуту, дефинисало  УЗП, као  конструкцију за коју је довољно доказати само постојање више лица, постојање заједничког плана и намјере или циља који доводе до, или, (замислите?!), имплицирају (подразумијевају) чињење злочина.

По мишљењу проф. Милана Шкулића, експерта за кривично право, УЗП „бланко омогућава да се рутински оптуже и осуде људи веома удаљени од непосредног извршења кривичног дела“, те да та „магловита конструкција има изразито „каучук карактер“…“

Британска правничка елита наведену кривично-правну конструкцију  (JPE) преводи као „Just to  Convict Everybody“ („Погодно да се оптужи било ко“).

Након затварања „Трибунала“, 31.децембра 2017.године, новом резолуцијом СБ УН, формиран је Међународни резидуални механизам за кривичне судове у Хагу, као правни следбеник „Трибунала“.

Жалбено вијеће Механизма је, 8.јуна 2021. године, већином гласова вијећа, потврдило је незакониту и доказно неутемељену првостепену пресуду „Трибунала“ генералу Младићу и његову осуду на доживотну казну затвора. Очито је да се  већина чланова жалбеног вијећа Механизма није руководила доказима и слободним судијским увјерењем, већ  је поступала по инструкцијама, у складу са зацртаним антисрпским политичким циљевима.

Вјечна слава генералу Ратку  Младићу и другим српским херојима, а, дај Боже, вјечно проклетство српским издајницима и вјековним српским непријатељима – креаторима глобалног зла!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: