Др Станко Кораћ: Вратити Његошеву капелу на њено мјесто

Књижевни критичар др Станко Кораћ (Чемерница, Кордун 1929 – Београд, 1994) био је идеолог српског националног покрета у Хрватској у тешком времену од 1969. до 1989, све док на чело масовног српског политичког буђења у Хрватској није избио академик др Јован Рашковић. Као ратно сироче без уже породице, посветио се учењу. Дипломирао је, а већ 1961. и докторирао  на Филозофском факултету у Загребу; био је професор и директор Педагошке академије у Карловцу. Када 1969. године није успјела намјера политичког врха Хрватске да га уклоне са мјеста директора Педагошке академије у Карловцу, нађено је друго рјешење: укинута је та педагошка установа. А он се тада ангажовао још јаче, преузевши мјесто секретара Српског културног друштва (СКД) Просвјета за Хрватску.

У тешкој борби са набујалим „Хрватским прољећем“ (познато и као „Масовни покрет“ – МАСПОК), у периоду 1969 – 1971. радио је стрпљиво на јачању СКД Просвјете као центра одбране. У то вријеме је, одржавајући везу са својим студентским друговима из Црне Горе, књижевницима Момиром Војводићем и Светозарем Пилетићем, учествовао и у отпору варварском рушењу гробног мјеста Његошевог на Ловћену. Не знам да ли је и пок. Станко Кораћ старином био родом са подручја Црне Горе, као и многе српске породице које су до 1941. и 1995. живјеле на Кордуну (то се види и по презименима, и по језику), али је то вјероватно.

И након неформалне забране рада СКД Просвјете, крајем 1971, наставио је са радом на окупљању српских родољуба у Хрватској. Када је, маја 1980, Брозова смрт искориштена и за формалну забрану СКД Просвјете у Социјалистичкој Републици Хрватској, запослио се као уредник у издавачком предузећу Просвјета, објавивши неколико књига капиталних за културу Срба у Хрватској. Почетком 1990. обновио је рад СКД Просвјете, коју је водио, мада је формално био на мјесту секретара.

Као свједок преваре у Другом свјетском рату, није имао илузија: читава Станкова породица, осим њега самог, погинула је у геноциду над његовим народом. У њиховој кући у Чемерници је било сједиште партизанске обавјештајне службе за Кордун. И догодило се, да је из Карловца полетио усташки авион, прелетио читав Кордун не испаливши ни метка, долетио до њихове куће и баш на њу бацио бомбе, сравнивши ју. Зато ми је, немајући илузија да ће Југославија опстати, средином 80-их година, једном у Загребу мирно рекао: „Када до тога дође, надам се да ће све бити цивилизирано и да ћу моћи мирно да спакујем кофере и пређем у Бањалуку“. Преварио се, нажалост: када му је претресен стан у Загребу због „тражења оружја“, организовао сам, септембра 1991, његово пребацивање за Београд, преко Словеније и Клагенфурта. Физички начетог здравља, и тужан због жалосне судбине Срба у Хрватској, умро је прерано, 13. октобра 1994.

У интензивној друштвеној борби за политичку равноправност Срба у Хрватској, са С. Кораћем нисам разговарао о духовности. Имали смо тада, осамдестих година 20. вијека, добре односе са свештенством и са почившим митрополитом загребачко-љубљански Јованом Павловићем, али и ту су дневне теме биле везане за опстанак народа и цркве на тим просторима. Тек сада, поновним ишчитавањем овог кратког чланка, запазих колико је С. Кораћ, ратно сироче из партизанске породице, одгајан по духовно пустим титоистичким интернатима и школама, отишао далеко у поимању хришћанске православне вјере, колико је и у томе био велик.

Годину дана уочи његове смрти предложио сам Станку да покренемo један часопис – алманах, под називом „Нова стварност“. Дао ми је тада неколико текстова за објављивање, између осталог чланак „Миодрагу Булатовићу, у спомен,“ и овај чланак о Његошевој капели на Ловћену (већ штампан у „Побједи“, посебно издање, 1989. године). И рекао је, као завјештање млађим: „Пазите, да се након распада Југославије, не сузи простор српске писане ријечи. То је важно“.  Нека је вјечни помен и умом, и радом, и честитошћу великом др. Станку Кораћу!

Никола Милованчев

Вратити Његошеву капелу на њено мјесто

Сви разлози да се не руши Његошева капела изнесени су на вријеме, разлози дубоки и озбиљни, али за ону власт која је тада судила, а то значи прије двадесет и више година, удружени глас озбиљних људи који су имали знање, морал, и који су поштовали завјет, гроб, традицију – није, на жалост, ништа вредио, јер онај ко је одлучио био је јачи од свих гласова и од свега моралног расуђивања – и капела је морала пасти. Сада морамо да изнесемо, надам се, само жељу да се спомен-капела врати, али са извјесним осјећањем кривице што се ипак све то десило, дио срама пада и на нас.

На почетку Горског вијенца Обрад каже:

Виђесте ли чудо и знамење

Kâ се двије муње прекрстише?

Једна сину од Kома к Ловћену,

Друга сину од Скадра к Острогу

Kрст од огња жива направише.

Огњени крст изнад Црне Горе био је хришћанско знамења и владика Петар II борио се под тим крстом и желио је да под њим почива на врху Ловћена. У Лучи микрокозма пјева владика о бескрајним просторима у којима су океани свјетла и океани мрака. И на земљи је видио огромне просторе мрака, али и просторе свјетла и вјеровао је да ће изнад његове Црне Горе једном свјетло надјачати мрак, и зато је желио да почива на врху планине који дотиче онај свјетлости крст муње. Али дошли су неки којима свјетло не треба, ни крст им не треба, не треба им ни Његош па су га оборили са планине и ту онда подигли тамно здање које није могло бити Његошево јер нема крста под којим се борио против мрака.

Борећи се за свјетло, жали се: „Мјесец ми је сунце заступио”. Он добро зна да је мрак Сатанино царство и зато пјева „лучу”, пјева свјетло и малог и великог свијета да би разгонио мрак. Двапут мрачне силе завладаше планином 1916. и 1971. и бацише пјесника некуд на ниже просторе гдје нема дотицаја са свјетлећом муњом која образује крст.

Вратимо пјесника до његових муња и до његовог крста одакле се виде даљине и надалеко одјекују гласови. Мрак је само за лелек.

Увијек сам осјећао да је централни стих Горског вијенца:

„Чујем лелек ђе горе пролама.”

Водила се борба на живот и смрт и послије ње се чуо лелек, јер га мора пустити и тиртејска поезија… Предуго је владао мрак у нашем историјском памћењу, хтјели смо вјеровати да долази свјетло, али рушење споменика вратило нас је у таму. И стајали смо поново у понижењу, у напору, у болу. Сад излазимо на свјетло са жељом да се одржи наша вјера да је свјетло реалнога свијета – истинито. Не смијемо се понашати како се понашају Платонови људи у пећини који су могли да виде само сјенке.

Ипак морамо имати на уму да је наше вријеме препуно тврдих и опорих чињеница, да нас оне могу запљуснути однекуд са стране. Један мудар Енглез каже да је „… двадесети вијек довео пјеснике у додир са чињеницама далеко суровијим од оних које су познавали њихови непосредни претходници”.

Његош се није плашио суочавања са суровим чињеницама, борио се и за ситне ствари, што се јасно види из његове преписке, али борба против општег зла и тираније била му је важнија од свега. Без Његоша не бисмо сазнали за многу човјекову муку, од онога питања упућеног стрицу Петру I који је умирао: „А шта ћу ја сада?”, па до одлучне борбе против потурица, кад се није могло другачије – зато треба да га вратимо на његово свето мјесто.

Станко Kораћ

/објављено у „Побједи” 1989, у сепарату у којем је штампано 60 изјава поводом иницијативе да се обнови Његошева капела на Ловћену/

Напомена приређивача чланка: сепарат „Побједе“ из 1989. о рушењу односно о потреби обнове Његошеве капеле на Ловћену би свакако требало поновно штампати; исто тако би требало почети са интернетним објављивањем појединих чланака из тог издања.

Прочитајте ЈОШ:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: