Видовдан

Пише: Илија Петровић

Видовдан, у јужним србским крајевима називан Велигден, дан је посвећен светоме Виду.

Са тим у вези, није на одмет знати понешто од овога што следи:

– Видовдан се у србском народу празновао 8. јуна, по данашњем календару – 21. јуна, као летња дугодневица;

– Године 1889, 15/27. јуна, у Краљевини Србији, али и у Војводини Србској, свечано је обележена петстота годишњица Косовске битке;

– Србска православна црква унела је Видовдан у свој месецослов тек 1892. године, тако што га је са дугодневице померила, разложно или не, на дан Косовске битке.

Кад се то већ десило, и Видовдан везан за Косовски култ, његов народски назив Велигден напуштен је и пребачен на Васкрс, али је та промена омогућила најпре песницима, а потом и мислиоцима разних опредељења, укључујући и духовнике, да се размахну и по својој мисаоној снази допринесу оплемењивању Видовданске етике исказане и оним народним двостихом “видјеће се на пољу Косову, ко је вјера, ко ли је невјера”. Па ће патријарх србски Гаврило (Дожић, 1881-1938-1950) с пролећа 1941. године, у непосредној вези са двадесетседмомартовским збивањима, рећи да “Видовдан и по значењу и по садржини… води Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал… српског народа кроз векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе која прокламује крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То, без ма каквог двоумљења, за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон”.

Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као Небеском Народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за непрестану борбу равну оној из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, када су “први међу најбољима… својим мачем у рукама раскинули ланце нашег ропства и јуначки осветили Косово, довршивши вековни сан наших дедова у ослобођењу и уједињењу и положивши вечне темеље наше миле отаџбине, дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”

А све то, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Небеском, односно у Небеској Србији коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, по Божјој промисли, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројни нараштаји њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схватања Царства Небеског и Небеске Србије, патријарх Гаврило помиње вековне сне и свесне жртве наших предака који су радо давали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.

– Србско православље у свом светитељском именослову не познаје свеца под именом Вид, нема га у србским житијима светих, није му икаква служба састављена, нити има свога тропара, кратке песме, или химне.

– Знамо ли за народну изреку “према свецу и тропар”, биће нам јасно и њено значење: свако добија оно што је и заслужио. А шта је свети Вид заслужио, или није заслужио, може се видети и из онога што се на разним странама практикује током видовданских свечаности. Овде је довољно рећи да су уочи Видовдана паљене ватре пред кућом, а на сам празник пале се лиле, осушене коре трешње или вишње. То је дан за врачање, гатање и брање лековите траве “видоваче” или “видовчице” која се рано, пре но Сунце изађе, баца у извор, да би се они који су се ту нашли – том водом умили. Лековито за очи делује и видовданска роса. “Старији свет на овај дан не игра и не пева, нити то одобрава млађима. Свуда се оживљавају приче о Косовској битки, цару Лазару (1329-1389) и осталим српским ратницима. Старци тврде да се воде у поноћ промене, па из бистре пређу у црвене, јер је много српских јунака искрвавило од Косова до данас. По црквама се дају парастоси косовским јунацима, а понегде и свим изгинулим ратницима. Народ каже да и кукавица на овај дан престане да кука за изгинулима на Косову пољу”.

Видовдан, мимо светитељства

Видовдан јесте уписан у србски црквени календар, али не као светитељев дан. Разлог што светога Вида нема међу хришћанским светитељима ваља потражити у чињеници да старосрбска дивонија (скуп свих богова, пантеон у грчкој митологији) познаје више божанстава, с “ограниченим надлежностима” – речено жаргонски. Међу њима налази се и Световид (старосрбски: Всетовид, оличење летње дугодневице), у слободном преводу “Бели Вид” јер корен “свет” значи сјајан. Он је бог све четири стране света, бог сва четири годишња доба.

У Велесовој (Влесовој) књизи названој по Велесу, старосрбском богу поља, пашњака и шума, али и усева, стоке и животиња, Световид са Сунцем носи Земљу и свет укрепљује. “Богу Световиду славу узносимо, јер он је бог Права и Јава (света богова и људи – ИП) и њему појемо јер је светлост кроз коју видимо свет. Гледамо и у Јаву опстајемо, а он нас чува од Нава (доњег света, мртвих душа, али и Кривде – ИП) и стога му хвалу појемо. Слава сва Световиду, богу нашем што отвара срца наша да признамо лоше поступке и добру се окренемо”.

Спољни израз те захвалности био је и велики кип Световидов на острву Рујан (у србском језику: црвен), у Балтичком мору некада званом Србско море којим су господарили Рујани; неки историчари помињу их и као Бриге (Брежане, Брђане, по Херодотову писању: најстарији народ на земљи, најбројније племе хелмских Меда), Данце (до 8. века Данска је називана Србија), Хуне (Толомеј убраја Хуне у становнике европске Сарматије), Саксонце (Саксонија се некада звала Србија, а Саксонци су изворно србско племе)… Обреди у част Световидову обављани су тамо, у храму Аркона посвећеном култу свих србских божанстава, све до 1168. године, када га је срушио дански краљ Валдемар.

Велесова књига, приказ древне историје на евроазијским пространствима у времену од 7. века пре Христа, па све до 9. века наше ере, најстарији је докуменат о србскоме свету, писан србским језиком и писмом. То су, заправо, четрдесет две брезове дашчице које су, обостраним урезивањем, исписане такозваном “велесовицом”, писмом сродним данашњој ћирилици, или србици. Зна се да се у некој давној старини писало на дрвету, али ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја.

То је, дакле, ведско-аријевско сведочанство о србској прошлости и цивилизацији.

Антички писци користили су за Меде назив “арији”, односно “поштовани, уважени”; грчки историчар Херодот смешта их у Панонију, Ливије и Апендини у Рашку, а енглески историчар Гордон Чајлд у Подунавље. Да не би било забуне, сви ти Меди, и једни, и други, и трећи, себе су звали – Срби.

А веде, то је знање, образовање. Треће слово у србској азбуци изговарало се вједе, или знање. Књиге веда (Рг веде) представљају старосрбски опис Природе, а сматра се да су њихови првобитни били “небески мудраци”, или полубожантва. Старост им се процењује на око 12.000 година, а то је, по истраживањима Анатолија Кљосова, америчког генетичара руског порекла, и србска старина.

Проучавање Велесове књиге не представља само разматрање србске писмености, већ и проблематику везану за настанак, постојање и кретање читавог словенског народа, оно што званична историјска наука ставља у шести и седми век, од наводног досељавања на Балкан, ниоткуд.

Велесова књига није летопис у класичном смислу, нити хронолошко набрајање догађаја, већ један уопштен зборник религиозно-поучног карактера, у који су, истовремено са слављењем словенских најстаријих богова и описима верских обичаја, укључени и крупни одломци посвећени историји. Тако на страницама Велесове књиге налазимо описе неких обичаја наших древних предака, устројство свакодневног живота, “попис” свих већ заборављених словенских богова.

Култ светога кнеза Лазара

У србски црквени календар, у 28. јун уписани су пророк Амос, отац пророка Исаије (обојица из 5. века пре Христа), и свети кнез Лазар, цар Лазар из народне песме, онај који је 1389. године, 15. јуна (по данашњем рачунању: 28), погинуо на Пољу Косову. Пророци Исаија и Амос нису интересантни за ову причу, али зато јесте кнез Лазар, чији се култ хришћанског мученика почео развијати недуго по Косовској битки. Упоредо с оним што се дешавало у црквеним круговима, његов култ као мученика и јунака Косовске битке развијао се и у народној традицији.

Лазареви земни остаци, односно мошти пошто је канонизован за светитеља, почивали су у његовој задужбини Раваници, код Ћуприје. Крајем 17. века, у време онога масовног покрета познатог као Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем, његове мошти пренесене су из Раванице, стигле су до Сент Андреје у Угарској, а нешто касније похрањене су у Раваници Врдничкој, у Фрушкој гори; ту су остале све до априла 1942. године, када су пренесене у Саборну цркву у Београду.

Године 1954, Свети архијерејски сабор Србске православне цркве одлучио је да се мошти светога кнеза Лазара, после скоро тровековног избивања, врате у Раваницу. Та је одлука спроведена о шестстотој годишњици Косовске битке, тако што је његов ћивот, од Видова дне 1988. до августа 1989. године, из београдске Саборне цркве, преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, преко Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жиче, Љубостиње и Павлице (северно од Рашке) пренесен до Косова поља. На Газиместану, месту Косовске битке, одржан је помен, да би се после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот с Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасије вратио у Раваницу.

Прочитајте ЈОШ:

Албанци траже да се из Ђаковице отера Српкиња повратница

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: