Над провидношћу геополитичких фраза
Пише: мр Лука Кешељевић
Већ више од вијек и по не престаје прича о „великосрпској хегемонији“. Суштина остаје иста, само се уобличава у различитим формама. Неста и некада моћна аустријска империја, у којој је та прича утемељена, али тај мит, изгледа, никад. Што Србија ужа и мања – хистерија толико јача. Ту не помогоше ни она извињавања свуда и свакоме. Напротив! Просто и то што Велике Србије никад није ни било, али непросто што се се она увијек привиђа као авет коју треба стући у главу да је, можда не би ни било. Шта ли већ? Да би апсурд био већи, запитајмо се ко најстадалнијем народу макар на Балкану хоће да наметне жиг геноцида? Па, они чији су (неки) сународници починили, можда, прве геноциде освајајући „дивље“ земље и чинећи разноразна звјерства на туђим територијама. Спрам тога су, вероватно, ситна звјерства њемачких нациста, којима је и напредак технологије омогућио тако убрзану производњу смрти.
Да су највећи свјетски колонизатори имали технолошке претпоставке њемачких нациста, питање је да ли би на тлу Америке данас било и једног јединог човјека са црвеном бојом коже. Да је напад најбоља одбрана, а замјена теза нешто најплодотворније, показује се на почетку 21. вијека. Врло једноставно: када империјалисти и колонизатори могу постати еманципатори, зашто онда народ који има око милион изгнаних и расељених само у протеклих тридесет година не може постати геноцидан? Када САД као продукт некада највеће свјетске империје може да се бори за националне интересе на другим континентима, зашто онда Србија не може бити окупатор БиХ, иако је у тој земљи бјеснио грађански рат?
У питањима се налазе и одговори. Из свих ових питања–одговора произилази и она пропала британска Резолуција, додуше пропала „само“ у УН. Али оно што не може да се „прогура“ тамо, може негдје друго, иако силом на срамоту, јер битно је само да се „прогура“, а није битно са ким ни како. Једноставни су то односи: наређење – извршење, тако да ту нема неке „више науке“, јер најважније је бити „лидер у региону“. У чему, и то се само каже или ће се, можда, тек казати. За „лидерство у региону“ није битан стандард нити институционална изграђеност, већ само и једино атак на тај зли, неукротиви Београд, тај „хегемонистички центар“ никад успостављене Велике Србије. Но, „лидер у региону“ кʹо „лидер“ је једна обична марионета која испољава трагикомичне покушаје да представи како се њиме неће „на дугме“ управљати из Београда, али битно је да х о ћ е преко Атлантског океана, иако се то од тих апологета „независности“ и „суверености“ нигдје не каже, али се прећутно подразумијева. Излишно је и говорити о томе како британска Резолуција не мири сусједе, већ их завђа али то је, свакако, и циљ. И наметање било каквих резолуција само доноси контраиндикације, а видјели смо у најновијој прошлости да страни миротворци не само да нису донијели мир, већ да су подстицали на немир.
Послије Другог свјетског рата закрвљени југословенски народи, иако на лошој платформи, али ипак, успјели су некако да се измире баш зато што није било страних миротвораца, јер они када се нађу на туђој територији, није им до увођења демократије, већ до прављења торзо држава – државица и послушничких режима. Да не говоримо о земљама региона; навешћемо примјер Украјине и Белорусије. Укратко: у Украјини је велика незапосленост и зараде су мизерне, док је у Бјелорусији стање обратно. Ето шта становништву неке државе доноси режим који је инсталиран из неког страног центра моћи. Тако је то свугдје, па и код нас и у региону. Сервилност не само да не доноси побољшање стандарда, већ свађа са најближим комшијама, а „поплава“ нонпејпера о томе свједочи. Олакшавајућа је околност то што се зна да они долазе са стране, док „поплаву“ резолуција, односно, Резолуције – једне, наметнуте, преписане, као и нонпејпери, не само да долазе са стране, већ треба да се изврше код нас као домаћи задатак.
Више је него јасно и саморазумљиво да је боље радити на отварању индустрија, изградњи путне и жељезничке инфраструктуре него полемисати о историјским темама попут, рецимо, фамозне 1918, јер у историји свако нађе нешто што му најбоље одговара, а сви ћемо се сложити око тога да сваку државу треба „смањивати“ изградњом боље путне и жељезничке инфраструктуре, а нонпејпери и резолуције само отварају нове проблеме и невоље.
Аутор је докторанд филозофије
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svaka čast Luka!