Жив је Муги … и још на слободи

Пише: Милан Николић

Има на сјеверу, и овом нашем и оном далеком, једна појава у природи да људи слободно могу преко залеђене воде ако виде траг лисице или каквог другог стрвинара.

Ако би се та урођена особина лисице транспоновала на овдашње политичке прилике онда би испало да депеесовци могу и на лед за Мугошом.

Наиме након неколико година невољног егзила – непојављивања у јавности, подгорички беглербег и бестидни бастадур са Марезе негдањи кључар од Подгорице и власник највећег свезка кључева (од станова) у региону изађе неки дан на сунце, усијано и политички и климатски.

И Мугоша се јави рекао би неко склон јефтиним поентама. Али не приоња то на комуњару.

Дакле изађе Муги бахати и, некада, пастушати, пред медије на отварању каквог нашминканог друма који води од града к његовом забрану Марези. И позва свог незнавеног наследника цветка зановетка брозовог љубитеља Вуковића да изађе на сунце да се не крије у ладовини Толошких смокава. Вазда је Муги био духовит. Као крап.

Два су могућа разлога јављања Мугоше.

Први би био овај да је као лисица осјетио да је лед довољно крут да се може преко студене воде на другу банду ријеке. И то би имало смисла, јер такав профил увијек има нешто да тражи на другој страни, мимо свог атара.

Ипак биће да овај пут није ријеч о урођеном инстикту звијери. Овај пут је, чини се инстикт онај најпростији, прецизније нагон или рефлекс. Или да не околишам, ријеч је о пукој нужди као оно кад се мора ићи гдје и Мило иде без мајбаха, иначе пуне гаће.

О чему словим. Шеф је у фрци, као оно кад се возиш аутобусом у непознатом крају, ухватио те стомак, не познајеш шофера и уз то немаш ни папирну марамицу. Онда човјек буде у стисци и нема с њим зафрканције. Тако је сада Мугијев шеф у фрци, дошао крај тридесетогодишњој пљачки, него га одлаже овај сметени, и газда више не вјерује готово никоме.

Тек понеко се огласи. Јефто кад оивичи зулуфе, Александра кад набави какав нови шемшир, млађи Николић – онај прћасти који би био црњи и од Јова Капе да се докопа какве комотне власти, или овај јуноша шеф кабинета Радовић који кад срочи саопштење за медије на празном листу хартије вјежба потпис варирајући испред свог имена именице министар и амбасадор.

Ваља то увјежбат за случај да се шеф неким космичким чудом или, малчице извјесније, сметеношћу овога и неспособношћу ових, врати на власт.

Не врерује газда никоме па је остао на пар ових јуноша који су се везали за њега као за једину опцију да несто постигну и закаче у политици. Ови старији су ионако потрошени и њхова подршка не би значила никоме. Осим тога сви су закачили понешто па би некако, уз покоју сузу, преживјели и без шефа.
Муги је друга прича. Он је толико био „вриједан“ током бритвине владавине да би се по огромном иметку могао мјерити и са њим самим. Када је ријеч о становима толико их је да би могао запослити човјека да држи кључеве и памти гдје је који. Био би то свезак кључева раван оном који је у злокобним послијератним годинама имао управник которског затвора Божо Јанковић.

Разлика између ова два кључара је у томе што је Божо том гомилом гвожђа, тада су кључеве правили ковачи , тукао у главу оне који су ту регрутовани за Голи Оток. Муги, седам деценија касније, једнако бројном али лакшом гомилом кључева звецка пред каквом цицом да би је фасцинирао, пошто ће ријетка поклекнути на његов шарм.

Е, ето тај Муги је сад у прилици да се појави тек толико да је жив и да ушкопљено поручи шефу како је, ето он, и даље уз њега иако је јасно да је дошао вакат за поспремање кофера и једном и другом. Биће да Муги жели да одобровољи Бритву да не помисли прво на њега када крене да пушта низ воду у коју ће на крају морати и сам.

А Мугија је лако „оквасити“. Овлаш треба само видјети како је продао земљу Чеду од “ Царина“ и зашто је проћерао КИПС са Старог Аеродрома па ћемо сви ми то сад да платимо тричавих пет миолиона. Или да он и његов газда заједнички објасне чија је и како је изграђена „кућерда на лакат“ под Горицом (мало Балашевића због зановетка Вуковића). А тек станови?

И једна анегдота за крај.

Наспавао се Муги и искочио на тетасу хацијенде на Марези. Протеже се у кратким гаћама пушта крике и првим зрацима сунца показује своју трбушину. Ваљда мисли нико га не види. И тераса је толико пространа да је тешко добацити, а тек имање. Заузели и заградили преци на вријеме одмах послије одласка Турака и ратова.

Или баш жели да се види онако стасит. Окрене се на источну страну и опази своју станарку у сусједној вили, амбасадорку Украјине Оксану. Неотесано нашки, он ваљда мисли шмекерски, довикну преко ограде.

„Јеси се наспала комшинице“?

Запрепашћена жена у невјерици шта је уз пропратне крике и протезање изговорио овај буздован изусти само збуњено у љутито „молим“.

Подгорички бастадур не би био то када би одустао па понови питање, овај пут са спуштеним рукама и без крикова.
Затечена жена на то одговори.

„Нисам ја за вас комшиница него персона која представља земљу од скоро 50 милиона становника“.

Амбасадорки пресједе јутарњи чај, а Муги остаде на тераси да мешкољи…

Оксана је недуго након тога одселила. Није могла да поднесе толику количину шарма.

Дакле Мугоша је још ту и још на слободи. Ново ми то.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: