Дан борца 4. јул обиљежен у Суторини
1 min read
Предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић, представници борачких организација Херцег Новог, Котора, Тивта и Будве, као и Савеза бораца Суторина и те мјесне заједнице, положили су вијенце у спомен парку посвећеном палим борцима, обиљежавајући 4. јул, Дан борца. Церемонији су присуствовали и конзул Републике Србије у Херцег Новом, Зоран Дојчиновић, министар савјетник у Амбасади Републике Србије у Подгорици, Мићо Роговић, в.д. директора Управе јавних радова Црне Горе Боро Лучић и директорица херцегновског “Водовода” Оливера Доклестић.
Како је казао предсједник Катић, сви морамо бити свјесни значаја антифашистичке борбе и 4. јула, датума када је 1941. године у Београду донесена одлука о подизању оружаног устанка. Догађаји који су потом услиједили оставили су трајан ожиљак у нашем народу, али и разлог за вјечни понос на оне који су пркосили окупатору и животе положили за слободу, нагласио је предсједник локалне самоуправе.
–Ма о којој временској епохи да говоримо, наш народ је увијек био пред изазовом – уједињени побјеђујемо, разједињени губимо све. Губимо своју слободу, свој идентитет, губимо своје „ја“. Захваљујући херојима Суторине, Игала, Херцег Новог, али и многих других околних мјеста и градова, ми данас знамо ко смо и чији смо, дубоко свјесни цијене више пута освојене слободе, истакао је Катић уз поруку да се у свим наредним изазовима сјетимо палих бораца, њихових имена, лекција и наслијеђа, и да, без сумње, нећемо погријешити.
Церемонија у Суторини отпочела је интонирањем химне „Хеј Словени“, химном која је пјевана до уназад тридесетак година и која је побуђивала велике емоције и сјећања на земљу која је израсла из рата и борбе, казала је Доклестић.
–Овдје са нама су и Катићи, и Чепрнићи, и Коњевићи, и Беко, и срећом па та презимена и данас живе и оплођена су новим потомством. Управо зато, због њиховог и потомства свих грађана Херцег Новог, треба да се сјећамо свих оних који су несебично дали своје животе за слободу, било да је у питању 1941, 1991, 1914. или 1875. година. У данашњем времену врло је тешко замислити некога да даје свој живот за идеологију, за слободу других, истакла је Доклестић и нагласила да треба да знамо да се издигнемо изнад тренутка и да поштујемо жртву, „јер је то заправо свјетлост једне нације“.
–Нација која нема пале жртве нема на шта да се ослања. У тим тужним тренуцима заправо знамо да је то темељ за свијетлију будућност, закључила је Доклестић.
Предсједник ОБНОР-а Херцег Нови 1941-1945 Ђоко Злоковић захвалио се представницима локалне самоуправе на дуготрајној и квалитетној сарадњи, члановима борачких организација, као и КУД „Илија Кишић“ чији су чланови својим перформансом увеличали догађај.
У оквиру спомен парка налази се споменик Бокељима и Црногорцима који су савладали војску Наполеона, биста војводе Луке Вукаловића – вође Херцеговачког устанка чији је важан центар била управо Суторина, споменик палим борцима Народноослободилачког рата, споменик палим борцима у рату 1991-1995, као и споменици добровољцима у Херцеговачком устанку, Балканским ратовима и Првом свјетском рату.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Šesti kongres Komunističke partije Jugoslavije, održan 1952. godine, bio je veoma važan događaj za zemlju. Sve radio-stanice direktno su prenosile celodnevne diskusije, a po fabrikama i kancelarijama bilo je organizovano slušanje prenosa preko razglasa. Tako se desilo da cela Jugoslavija čuje i kad se za reč javio general Ljubodrag Ðurić i obelodanio nemoral najviših rukovodilaca…Taj Užičanin otišao je u partizane 1941, a kraj rata dočekao je kao prvi komandant oslobođenog Beograda. Odatle je premešten u Beli dvor, da bude šef Titovog kabineta, pa generalni sekretar Vlade Jugoslavije.
Tri brakaĐurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine – sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto… ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene… To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže… Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘…“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud…“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu
Drugovi komunistiSpisak ljubavnikaPosle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak – ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave…Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja.