Поштовање светог Александра Невског у Србији и његов храм у Београду

Пише: Ранко Гојковић

Александар Невски је симбол борбе за очување Православља и због тога га сви словенски православни народи поштују као светитеља, а неки Срби прослављају благоверног кнеза као Крсну славу. Управо Срби имају тај обичај, јединствен међу православним народима. Уместо Небеског Покровитеља, светитеља који се празнује на дан рођења (како је обичај у Русији), у свакој србској породици постоји вишевековни покровитељ, светитељ на чији празник је та породица крштена пре много векова уназад.

Срби су углавном били крштени и пре рођења Александра Невског, међутим, неке породице су промениле своју Крсну славу и због тога данас постоји десетине србских породица које прослављају Александра Невског као своју Крсну славу. Посебно много их има међу становницима Крагујевца, то су углавном породице које су се преселиле са севера Црне Горе. У новим условима те породице су тиме желеле да сачувају сећање на вишевековну помоћ Русије србском народу у Црној Гори.

У србској престоници Београду, Александра Невског су поштовали као једног од заштитника србске престонице. Његове бесмртне речи «Није Бог у сили, него у Истини!», које је изговарао уочи битака, оставиле су и остављају дубок траг како у србској армији, тако и међу верујућим људима, у србској књижевности и уметности. Срби имају вековно негативно искуство са папистима, србски Патријарх је био једини који није желео да учествује у раду Флорентинског сабора и паписти то не заборављају. Због тога није чудно што је мудри одговор благочестивог кнеза лукавим Латинима, које је Александар невски протерао са свог двора, изазвао код Срба посебно поштовање. Зато га Срби заиста и поштују као свеправославног заштитника свете вере Христове – како у време мира, тако и у рату.

Промишљу Господњом, у време Србско-турског рата 1876. године, руски добровољци су допремили у Србију покретну цркву-шатор, посвећену светом Александру Невском. Првобитно се та покретна црква налазила у делу Београда који се зове Дорћол (недалеко од ушћа реке Саве у Дунав), а касније су је носили на многобројна бојишта. Становници Дорћола су толико заволели тог великог руског светитеља, да су 1877. године изградили први храм у свом рејону и посветили га светом Александру Невском. Од тада па до данашњег дана, Дорћолци сматрају Александра Невског за свог заштитника. Наш народ је тако заволео овог дивног угодника Божијег, јер је његов свети живот подсећао на вишековни живот Србадије «између две ватре» – османске тираније са Истока и Латинског лукавства са Запада.

Свети Александар Невски је у србску престоницу стигао у тешком историјском тренутку, када су се Срби борили за коначно ослобођење од турског ропства. А сама чињеница да он потиче из истоверног и истокрвног руског народа, само је увећала његово поштовање међу Србима.

На жалост, упркос противљењу СПЦ, наводно због урбанизације тог дела града, храм Александра Невског је био уклоњен 1891. године. Међутим, двадесет година касније почела је градња новог храма који је освештан 12. маја 1912. године. Тај храм постао је украс србске престонице. Освештању је присуствовао и престолонаследник Александар Карађорђевић. Као да је сама Промисао Господња, уготовила тако да у време сурових искушења и страдања србског народа, у години почетка Првог Балканског рата, а потом и Другог Балканског рата и Првог светског рата – србска престоница добије храм великог покровитеља и војсковође, великог заштитника Православља – храм благоверног Великог Кнеза Александра Невског.

Црква је изграђена у србско-византијском стилу, по пројекту архитекте Јелисавете Нанчић, прве жене која је завршила архитектонски факултет у Србији. Завршетак радова био је прекинут 1912. године због Балканских ратова, а потом и Првог светског рата, па је наставак градње започет 1927. године, овај пут по измењеном пројекту Пере Поповића и Василија Андросова.

Освећење новоизграђеног храма одржано је 23. новембра 1930. године под началством Његове Светости Патријарха Србског Варнаве и у присуству главног ктитора храма Његовог Краљевског Височанства Краља Александра I Карађорђевића. Он је поклонио храму мраморни иконостас са престолима за краља и архиепископе, а такође и велику икону Александра Невског, рад пољског уметника Јана Матејке из 1890. године. Међу знаменитостима храма налазе се и две слике Бориса Сељанка – «Косовка девојка» и «Филип Вишњић», насликане 1930. године.

Икона светог србског кнеза Лазара на северној аспиди храма насликана је руком познатог србског сликара Јована Бијелића. У храму се до данашњег дана чувају драгоцене реликвије из 1877. године: сребрни крст украшен драгим камењем, поклон Јефрема Обреновића, и велико Јеванђеље, поклон Ане Обреновић.

У јужној апсиди храма постављене су две меморијалне даске – Цару-мученику Николају II Романову и руским добровољцима, а у северној апсиди – краљу Петру I, краљу Александру I Ослободиоцу и свим жртвама палим за слободу србске Отаџбине.

Храм је поново фрескописан у периоду 1970-1973. г., руком јеромонаха Наума (Андрића), а данашње фреске – рад су Милована Белошевића.

Фасада храма Александра Невског урађена је од вештачког камена са веома богатом декоративном пластиком и орнаментима, који су верне копије најлепших средњевековних србских манастира.

За време дивљачког бомбардовања Београда од стране нацистичке Немачке од 6. априла 1941. године погинула су 242 човека која су се налазила на Литургији. Њихове кости су сахрањене са спољне северне стране олтара.

Први парохијски дом био је изграђен 1964. године и његова површина износила је око сто квадратних метара, а данашњи парохијски дом је много већи, са површином већом од 700 квадратних метара, освештан је 2003. године.

Тај парохијски дом је постао својеврсни симбол духовног препорода србског народа после краха комунистичке материјалистичке идеологије и пада комунистичке владе. Управо на том месту током деценија се, све до изградње парохијског дома при храму Светог Саве, то место сматрало истинским духовно-мисионарским центром града Београда. До данашњег дана свакодневно се тамо организују различити догађаји црквено-духовног садржаја, а поред храма је основана знаменита православна мисионарска школа.

Православна мисионарска школа (ПМШ) при цркви светог Александра Невског у Београду основана је од стране протојереја-ставрофора Хаџи-Љубодрага Петровића (1934-2010), црквеног старешине и религиозног учитеља.

Међу полазницима је била група младих људи, жедних Речи Божије и евхаристијског (литургијског) начина живота. Њима се присајединило неколико парохијана који су у храм долазили са ревношћу ка истинском духовном животу. На почетку прве школске године у школи је било свега 15 ученика, а крајем јуна 1986. године њихов број је порастао до 43. Већина тих првих полазника мисионара-оснивача школе остали су у најтеснијим везама са храмом и потом су постали његово језгро.

Прве лекције у ПМШ носиле су катехуменски карактер, у форми обуке о основним истинама православне вере и живота, а касније и темама из области Литургије, догмата, апологетике, етике, историје Васељенског света, историје Цркве Христове и историје СПЦ. Такође се изучавала и национална историја и хришћански живот у наше време. Поред свештеника цркве Алкесандра Невског у ПМШ су лекције држали и професори Богословског факултета и Духовне семинарије СПЦ, а такође и млади православни мисионари, публицисти и православни стручњаци у различитим областима.

Школу су похађали полазници који су се интересовали за Реч Божију, људи различитих узраста, од 14 до 50 година, различитих професија: правници, економисти, лекари, државни службеници, магистри наука, студенти различитих факултета, ученици старијих разреда оба пола. Та школа је тежила да научи студенте православној вери, како би они могли, ма где да се налазе, сведочити о Истини Православне Вере, исправљајући јеретичка учења и можда бити присутним у хришћанској животној пракси православних верника.

Школска година у ПМШ трајала је од септембра до средине јуна сваке године. Предавања су била отворена и одржавана су суботом у 17 часова. Почињала су са молитвом (бденије) у храму и настављана лекцијама у парохијском дому.

У оквирима мисионарске делатности при храму је отворена и школа калиграфије, а издавачка делатност је носила изражено мисионарски карактер и оставила је дубок траг у окриљу СПЦ. Од свештеника тога храма добио сам на поклон дивну књигу о Александру Невском, са житијем, чудесима и акатистом светог верујућег кнеза која ми је помогла приликом писања овог реферата.

Слава храма је пренос моштију светог Александра Невског (30 августа – 12 септембра).

На крају, молим извињење због једног личног утиска. Ваш покорни слуга венчао се управо 12. септембра 1999. године, на празник светог благоверног кнеза Александра Невског и славу његовог храма у Београду. Тога дана прослављају се још два велика руска светитеља – Александар Свирски и Данило Московски. Када сам се женио на њихов празник, нисам ни сањао да ћу, по милости Божијој, доживети ту част да се више пута поклоним светим моштима тих великих руских светитеља и самог благоверног кнеза Александра Невског. Моја љубав према Русији и њеној историји и култури више пута је издашно награђена и Господ ме удостојио многобројним посетама Русији и поклоњењу њеним светињама.

Свети благоверни Велики Кнеже Александре, моли Бога за нас!

Ранко Гојковић, публициста, издавач, председник УО «Православне фондације», председник «Руског Сабрања у Србији», генерални секретар «Свесрпског словенског покрета»

Извор оригинала на руском: РУСКА НАРОДНА ЛИНИЈА

Саборник.нет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: