Пише: Мишо Вујовић

Већ годинама пишем портрете без маски, књигу која ће осветлити животе значајних личности са којима сам се дружио и чији животни ставови и професионално дело, али пре свега етичка, социјална, емотивна и људска димензија превазилазе границу просечности и представљају светионик у ововременском сивилу безличја.

“Вујовићу и дома се нађи нек у миру бајрамују Турци”, знао је да ми подвикне, пред зору устајући од стола намерен да крене, али би често попустио пред изазовом још једног круга – испуњеног живописним искуством прошлости.

Мој пријатељ Ранко Никичин Булатовић, чувар древних мудрости и ретких кованица, ковач синтагми, метафора и синонима, ризничар локалних архаизама и језичких медаљона Роваца, философ и андрагог, бонвиван и шармер, боем и беседник, ступио је негде уочи Ивандана на небески престо вечне истине. Спремао се годинама за сусрет са Творцем исповедајући и претачући своје искуство у трајну литерарну форму, чије ће поруке пренути многе на размишљање. Господствено се носио са здравственим недаћама борећи се против болести ведрином ума и снагом личности.

Био је изванредан познавалац менталног стања колективитета – заступник изворне мудрости изникле из народног искуства. Човек који је осећао општу тескобу реагујући на психичке убоје однарођених власти.

На пут за Словенију понео сам његову нову књижицу, боље речи мисленик или практикум о животу са поукама из живота, насловљен “Не дирајте дете”. Нажалост, данас уместо осврта на ово специфично дело раскошног мислиоца, комплексног и слојевитог, чију далековидост је потврдило време, пишем ово опроштајно слово о професору живота Ранку Булатовићу, чија су гостујућа предавања слушали студенти ширим Европе, Канаде и Сједињених Америчких Држава. Својим шармом и урођеним речитошћу држао је пажњу академске заједнице, боемије, љубитеља кафане и жестоких момака чији је респект уживао као и код већине људи који су га познавали.
Незаборавна су Ранкова дружења са познатим српским писцима Матијом Бећковићем, Михизом, Пекићем….

“Нисам знао да немачка буба овако добро савладава степенице”, узвикнуо је Пекић, док је професор својом фолциком пречицом преко пар степеница скраћивао пут”.

Једном приликом је уз гусле певао “Смрт Смаилаге Ченгића”, да би нагде на средини песме стао:
“Настављај кумим те Богом”, завапио је на коленима Михиз:
“Не прекидај док не посечемо Смаилагу”, завапио је аутор.

“Биографије о другима”

Друговао је годинама са Стеваном Раичковићем, Либером Марконијем, Батом Стојковићем, Ратком Булатовићем кога је братски борио након тешког рањавања од НАТО бомби.

“Изгубио си ноге али си добио крила”, написао му је након тешког рањавања у посвети књиге.

Једном приликом државни испит су полагале три професорке једне локалне гимназије.

“Шта треба да знају из методике?”, питао га је пријатељ који је интервенисао:
“Само треба да знају да кажу послао нас је Дујо”, одговорио је у свом стилу човек који је “блиставо растривао страхове“.

А Ранко, је био животан човек, за разлику од многих са академским титулама испред имена и презимена. Код Ранка Булатовића образовање је служило као алат који је транспоновао мисли у речи, маестрално користећи богато језичко и етичко наслеђе завичаја, надограђујући га искуством и вансеријским образовањем.

И неки песимистични осврти, због руинирања колективне свести у циљу изградње новог идентитета Црногораца, у огледима овог вансеријског интелектуалца и човека, одисали су ениргичношћу чувара завета древних норми непокоривих брда из којих је потекао овај Београђанин из Горњих Роваца.

Ранка Булатовића по супериорности и дидактичном приступу памте генерације студената Филосовског факултета на коме је деценијама водио катедру андрагогије.

Овај “Чувар ватре”, отмено и достојанствено је носио своје незацељене ране за браћом Вукашином и Павлом, министром војним чије убиство до данас није расветљено, за рано преминулим сестрићем Љубом Рашовићем, као што га је болело интезивно насиље над памћењем и прекрајање свести аутохтоног бића Црне Горе.

Болела га је та међа забодена по средини душе једног бића. Зарекао се, да осим на вечни починак неће прљати опанке преко те бродаревске – неприродне границе.

“Сви знамо оне који су јавно одабрани да не могу упалити воштанице на прозоре прошлости за душе својих најмилијих.  А има подоста нас и оних који су научили да се бојимо да одемо и порез платимо. На дохват смо, на дохват доскорашње палестинске, не само теразијске судбине (људи без домовине)”, говорио је често мој драги Профа, човек оштрог ума и меког срца.

Говорио је да станује у Београду а живи у Ровцима. Сада је обрнуто, почива у Ровцима али ће и даље живети у Београду, оставши веран и завичају и граду коме је несебично давао бисере свога садржајног и пуноћом испуњеног живота.

Прочитајте ЈОШ:

Чувари ватре: Проф. др Ранко Булатовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: