Мутирање

Пише: Емило Лабудовић

„Ријеч је и мелем и посијек“ – као да говори неком себи далеком, изван простора и времена, неком коме се обраћа само у осами, кад све изда и погине, кад осим ријечи не остане ничега више, а она горча од чемерике крајем августа, проциједи Мита и трже чашу првијенца којом га дочеках и испратих једним од хиљаде његових путева којима се рве са животом. „Али – проциједи кроз стиснуте зубе и преко испуцалих усана – важно је ко је и коме говори као и мјесто гдје је говори. Није свака ријеч за свакога, и није свако мјесто за говорење“ – добаци, притежући Доратов улар, и погрбљен као да носи све бреме овога сијета, замаче кроз љескар према Раскрсници. Дуго још стајао сам са неиспијеном чашом у руци, јер Мита никад није имао времена за другу, покушавајући да докучим шта је то човјека који своје мисли претаче у ријечи као да циједи суву дреновину натјерало да прокамени више од „помаже Бог“ и „остај с Богом“! А онда ми је телевизор помогао да схватим: данас су неки на неком мјесту – говорили.

Позвани да буду примјер како се кроз живот и према врху може и пузајућу, како се ријечи могу паковати тако да се лијепо виде у бљештавом излогу иза којег зјапи мрачан подрум пун одбачене старудије, који воња мемлом и устајалошћу, говорили су и говорили. Ријечи, љековите, мелемне, ријечи кајања, ријечи обећања, завјета, ријечи – молитве, сливале су се као хучни водопади и громогласно се стропоштавале у језеро туге, мутно и дубоко. А и мјесто је било богомдано за такву ријеч, и дан је био такав, амбијент и све друго је било кулиса какву тешко могу да осмисле и Спилбергови сценографи, за сцену на којој се одвијао ораторијум туге и опомене. Али, колико год било упаковано и режијски доведено до врхунца, све је, ипак, подсјећало на холивудску мелодраму у којој су глумци, макар и оскаровских домета, само блиједа сјенка никад недопричане приче о злочину и жртви, о рату и страдању, о убијању Бога у човјеку, о погубљењу човјека у човјеку.

Видјело се да су побркани и они који су говорили и мјесто на којем су говорили и да су се због тога ријечи мелема претварале у ријечи посијека. Јер, ништа дубље и отровније не засијеца као ријеч лажне самилости. Јер, било је мјеста и мимо овог мјеста на које су позвани били позванији, а нису били, гдје је ријеч такође требало да буде мелем, а изостала је, гдје је туга била ништа мање дубока и гдје је злочин био ништа мање нељудски и застрашујући, а није испоштован. Али, што би рекао Мита, није свака ријеч за свакога, и није свако мјесто за говорење.

А кад су ријечи замукле (Мита је сигурно већ давно претурио Преслапу), кад су свјетла на „мјесту“ погашена, живот, онај стварни, неуљепшани, сиров и суров, опет се вратио на екране. Колико год се трудили да га замаскирају жестоким ријечима, свађом, неизвјесношћу и страхом од могућих расплета, живот наш насушни, свакидашњи, попут корова кроз бетон, пробија се и зараста нам трагове. Из његове мрачне сјенке све више нарастају сабласти галопирајуће инфлације, поскупљења свега најважнијег, незапослености и сиромаштва афричког типа. Покушаји да се свеприсутно сивило сакрије шаренилом плажа и улица приморских градова којима парадирају голишаве (неке и сасвим голе) Украјинке, Рускиње,  Мађарице и, упркос свему србомрзитељском које овдје царује, Београђанке и Новосађанке, траје краће од Дневника.

Оптимистичко пребројавање гостију којим се ових дана бави министар финансија, сувише је кратка поњава да покрије босотињу пољопривреде, грцање индустријских богаља који једва да још дишу, суноврат стандарда и свеколико урушавање оног јада и чемера који су нам остављени у наслеђе. А премијер ни абера нема. Преко недеље иде на поклоњење и тапшање по рамену од једног до другог газде, а викенд је резервисао за боравак на Добракову. Не, не, још увијек му не пада на памет да крочи у Србију, далеко се казало, већ на граници широким загрљајем дочекује „окупаторе“ из мрске Србије и наватава их као госте његових апартмана у Бигову. Држава ће, можда, и овајдити неку цркавицу од туризма али зато ће премијер, све док је лаковјерних по тој Србији, уграбити повеће парче. А док граби своје добро по Добракову, оне које је преварио прије него су се освијестили да увиде превару, и даље убјеђује да је све то за њихово добро, да ћемо у европско седло за његовог мандата, и из фотеље, коју му још увијек љуљушкају Дритан и Алекса, баца дрвље и камење на освједочене „фотељаше“ који му подмећу клипове у точкове (мерцедеса).

Али, као што рече Мита
– није свака ријеч за свакога!

Невоље које сустижу једна другу помало су скрајнуле у други план ону најневољнију: пандемију Ковида која никако да мине. Јер, вирус се показао најжилавијим од свих досадашњих и још једном потврдио предвиђања футуролога да ће, кад Земља једном дође до свога краја, последњи живи створови на њој бити вируси и пацови. Способност његовог мутирања је увијек за корак испред науке и вирусолога а најновија верзија – делта – показује се жилавом и на вакцине отпорном до мјере да озбиљно упозорава да смо се прерано опустили. Не сумњам да ће и квалитет вакцина напредовати, али та невидљива и свеприсутна живуљка још за дуго неће истаћи бијелу заставу. Кад сам неки дан на то упозорио распојасаног Миту (сад је већ сигурно стигао на Омору, распремио Дората и пије пиво) само је одмахнуо руком и рекао да се он боји само једног соја који је распрострањен ништа мање а којег наука уопште не третира. Затечен овим његовим „познавањем“ вирусологије, понудио сам га дуваном чекајући објашњење. „Роде мој – рече кроз полуотворене усне док је једним њиховим крајем придржавао цигарету – од свих могућих и немогућих сојева најопаснији ти је НЕСОЈ, а њих се баш намножило„! И опет заћута, шумно увлачећи отров у своја давно начета плућа. Мада сам био увјерен да о несојима знам и више него што бих волио, његова напомена ме озбиљно замислила. И, враћајући се унатраг кроз проживљено, као на часу анатомије одвијала се вивисекција небројених мутација кроз које су пролазили и још увијек пролазе бројни у чији смо се „сојлук“ могли заклети као на ћивот.

Природно је да човјек у процесу физичког и менталног сазријевања пролази кроз одређене фазе и мутације, али на броју и брзини мутација кроз које су прошли они могли би да им позавиде и најпродуктивнији вируси. Био је то и још увијек траје процес мутације мутираних какав наука не познаје. Таман кад би се дало помислити да је индивидуа у свом, нарочито моралном, „мутирању“ коначно дотакла дно, слиједио је нови, још дубљи, суноврат. А за разлику од, рецимо, Короне која је, за сада, стигла до „делта“ фазе, мутације мутираних се као по закону завршава фазом – НЕСОЈ – фазом у којој су садржане све претходне и која је довољно свеобухватна да апсорбује и све будуће варијетете на начин да се чак и не примијете.

А кад мутирање мутираних достигне фазу несоја, онда је могуће све. И да свако може рећи сваку, и да свако може говорити на сваком мјесту, и да ријеч мелема посијече љуће од сабље димискије. Јер, несојима је све дато и све им приличи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: